Stranger things

 Серија „Stranger things“ је била занимљива првенствено због омажа читавој поп-култури осамдесетих и ако су нешто зналачки одрадили, то је да су нас одвели у осамдесете године прошлог века. И можда је имала својих дражи док су се деца понашала као деца, искрено, тога сам се ужелео. Али онда одлази у уобичајене клишее, врте једну те исту ствар унедоглед, деца се понашају као да су зрели одрасли људи, да би у последњој, двочасовној епизоди четврте сезоне обрушили на гледаоце толики океан патетике и клишеа, да сам се питао да ли је уопште физички могуће да буде патетичније. Предугачки дијалози и монолози у којима се изјављује љубав, жали због овога или онога, нашироко прича о емоцијама на крајње неоригиналан начин, док тобож свет пропада, ма дај. И наравно, серија је сасвим у духу woke културе, те су морали да убаце лезбејке и женске ликове који су моћнији и способнији од свих мушких скупа. Женски ликови све решавају, мушкарци су могли и да не постоје. Чак и онај један мушки лик који је нешто урадио не би то могао да га жена није ослободила. Да не спомињемо да је цела сезона копија „Страве у улици Брестова“, што, руку на срце, нису ни крили јер се у серији и појављује глумац који је глумио Фредија Кругера. Највећа вредност серије је изузетна продукција и поштен омаж осамдесетих, но за ово поседње је боље одгледати филм који је заиста и снимљен осамдесетих година. Не могу порећи да ме је у неким епизодама серија и забавила, те не би било у реду да јој порекнем сваку филмску вредност. Али је сасвим сувишна свеопшта еуфорија око „Чудних ствари“, искрено, серија није баш толико добра.