Андрей Рублёв

Тарковског волим јер је поета, нешто што се скоро сасвим изгубило у филмској уметности. Његови филмови су толико отворени за тумачење и лични доживљај да је некад беспотребно сувише детаљно питати: "Шта то значи?". Просто, доживи, не мора све бити рационално јасно и прецизно дефинисано. Овај филм се бави мени блиским темама, о односу уметности и вере, колико су у сагласју а колико не, о томе шта је заиста грех а шта оно што су нам други рекли да је грех, како се за грех покајати, итд. Као и увек у његовим филмовима, највећи утисак је просто беспрекорна слика, сваки кадар се може урамити. Епске и невероватно широке сцене, на првом месту борбе Татара и Руса, са стотинама статиста, просто одводе у почетак 15. века, међу руски народ. Многи ће филму замерити наративну структуру, будући да нас "пребацује" из једног периода Андрејевог живота у други, очекујући да похватамо ко је ко и шта се десило, али и без превеликог схватања о томе некако се све напослетку разуме. Исто тако, темпо модерних филмова, задојених суперхеројском брзином, сасвим је другачији од веома спорог темпа овог филма. Он не жури, у тој спорости нас некако и смирује, заборавили смо колико тога може и темпо да унесе у душу (како у филму, тим пре ван њега). Ово је толико слојевит филм да би било беспотребно да идем нашироко, увек пишем више препоруку него рецензију. У сржи православан филм, можда један од најбољих таквих икада, ово је дело за стрпљиве поштоваоце филмске уметности и њених дубљих, смелијих порука.