Eraserhead

 

Дејвид Линч се у својим филмовима чешће обраћа човековој интуицији него разуму, те је тежак посао растумачити "шта то значи". Он сам одбија да пружи објашњење, сматрајући да свако треба да га пронађе за себе. Његов првенац је свакако један од најчуднијих филмова које сам у животу одгледао, поприлично узнемирујућ а у исти мах и пун неког црног хумора. Овај надреалан филм је инспирисан неким сличним причама Гогоља и Кафке а највише библијским стихом (којим, не знам). Говори причу о човеку који се мимо своје воље стара о својој озбиљно деформисаној беби. Но није овде ништа онако како изгледа, тако да бих лично рекао да је то дете - у ствари он сам. Овде су заступљене теме секса и греха, (идеје) раја, самосвести, итд. И могао бих сад нашироко о томе шта све представља и да ли и представља ишта, но остављам закључке храбрим гледаоцима (само за храбре). Радије пишем препоруке него рецензије у класичном смислу те речи. Звук је овде изузетно одрађен, мајсторски ствара осећај нелагоде и притиска, као и читава црна, индустријска средина и прљава, клаустрофобична соба, црно бела слика пуна контраста, итд Искрено, почео сам да гледам неки новији хорор и схватио колико ми је досадан, није ме ни уплашио, ни шокирао, ни заинтригирао и запитао, те сам опет погледао Eraserhead који је успео да учини све то али на начин на који нисмо навикли. Ово је дугачка ноћна мора, конфузна, бизарна, мрачна, нелогична, мучна, како само кошмар може бити. Али зашто би то неко гледао, можемо се питати? Зашто иначе гледамо хороре и "тешке" филмове? Човек осећа потребу да се суочи са тамом, да би пронашао светлост (још један елемент филма). Има жељу да зна од чега потичу сенке у којима стоји. И добру вољу да се суочи са својим страховима, да би био храбар. Ово, дакле, није хорор у класичном смислу те речи, више је експериментални надреалистички филм, чачка доста психологију и људску природу, екранизовани кошмар, па ко воли и сме...