У раљама лудила

 

In the mouth of madness је филм велемајстора хорор филма, Џона Карпентера. Наишао сам на нека мишљења да се филм противи хришћанству али напротив, сасвим се наставља на његову премису. Јасно, измаштани свет је измаштани свет, ово је бајка, филмска парабола. У данашње време овај филм неће скоро никога уплашити својим повремено и смешним чудовиштима и зомбијима, али то и није оно што плаши, већ лудило из наслова филма. Колико смо и да ли смо слободни, да ли смо нормални или само то мислимо? Да ли је фикција сасвим одвојена од стварности, да ли стварност утиче на фикцију или обрнуто, и како да знамо шта је шта? У филму је приметно да се појављује православна црква која је сазидана да би на неки начин било поништено деловање зла, али видимо и необичну склоност нашег јунака да исцртава крст куд стигне да би се заштитио од зла и лудила, укључујући често и онај који зовемо православним (са три полукруга на сваком краку). Основни заплет чини идеја да написане приче могу да постану стварност ако људи у њих поверују. Машта, ма колико мрачна и луда, сатанска била, може да се преточи у стварност и учини да људи њоме живе, да то за њих буде истина и да се заиста изборе за такву стварност. Живимо у ери сулудих и рећи ћу - злих, сатанских идеологија које је неко измаштао и намеће нам их као да је то сушта истина и временом лудило постаје стварност коју живимо. Тако да је овај филм далеко актуелнији данас него кад се појавио. Уз снажну филозофску и мета поставку, ту су апсолутно сви хорор поджанрови - чудовишта, зомбији, демони, зла деца, штагод. Али остају некако споредни и чак луцкасто забавни у контексту главног лавкрафтовског кошмара. Лично ме је највише уплашио деда са дугом седом косом који вози дечије бицикло на сред пута усред недођије и не чује се ништа и не ради ништа. Могао бих се још и надовезати и на бриљантно надовезивање на Јованово објашњење Христовог рођења : "Реч постаде Тело". Овде, у својеврсном приказу рађања антихриста приказано је, логично, све наопако - те тело постаде реч, и то ружна, застрашујућа реч. Антихрист није тек само особа већ изопачен смисао, или хаос, анти-логос. Ако ту реч, ту причу, тај хаос прихватимо и у њега поверујемо, постајемо носиоци хаоса, постајемо његови, као ликови у причи коју је измаштао, наша слобода постаје илузија. То може да доведе до лудила и очаја и то је оно што у филму плаши.

И онај декица на дечијем бициклу, бежи.