Manchester by the sea

 Многи наводе ону сцену у полицијској станици као најпотреснију у "Манчестеру поред мора", но мени је баш ова, са постера. Приказ како људи могу различито да реагују на несагледиву трагедију. Филм је минималистички, не труди се да створи сензацију, нити да манипулише осећањима, чак је и прича сасвим неупеглана, тече како би текла у стварности. Нема велике катарзе, нема великог решења, људи живе, преживљавају, боре се, трзају, са трагедијом, болом и кривицом.

"Не можеш тек тако умрети"
"Нема ничег ту."
Која каменчина у грлу кад сам чуо ове две реченице. Груба, неотесана каменчина, хоће да пробије, али као и главни нам не-јунак, гутамо и гутамо и гутамо. Многи, на жалост, могу да се с овим толико повежу.
Кејси (екстремно бољи глумац од брата му Бена Афлека) заслужено је добио Оскара, по мени, добио би га и за Gone Baby Gone, још један филм који ми је, можда још више истргао срце из груди, јер радим са децом и знам да је сувише тако тешких прича. За одвојену је објаву али један од филмова који ме до данас прогони и свака му част на одабиру и смелости.

Кејси је овде извео нешто што многи глумци, у жељи за "великим сценама" не би никада : он је суздржан цео филм. Сведен, тих, скоро да га нема. Зато што његов лик жели да га нема, зато што депресија то чини од човека, макар то била и она с којом се, наизглед, функционише. Не жели чак, да људи знају шта се у њему дешава, не комуницира никоме ништа, остаје затворен, у овом случају, из осећаја претешке кривице. Сам је себе осудио и отуђио, и ти га ни најмање не кривиш, јер бол често измени човека сасвим.

Леп филм, нараторски природан али баш зато и веома спор. Без великих кинематографских сцена али пријатан оку и пригодан уз тему. Филм о нама, људима, тако сложеним, способним за велику љубав и велики самопрезир. Али много тежак филм. Каменчина у грлу.