Иначе не волим филмове о серијским убиствима (често су сувише мрачни) али овај грчки трилер је заиста добар. Посебне похвале главном глумцу и емотивном крају.
Одлагао сам гледање овог филма јер се тиче једне од ретких тема на које сам баш осетљив. Али одгледах га. Знам да многи воле овај филм али ово је како сам ја доживео. Општи утисак. Сјајна (тада) млађана Роунан коју лако зготивиш, некако душица филма, и сјајан (као и увек) Стенли Тучи којег до сржи замрзиш. Волберг је тешки промашај за озбиљну драмску улогу, човек је за комедије и акције. Велик проблем имам са тоном филма. Питер Џексон је створио савршене "Господаре прстенова" али не уме да балансира кад се ради о споју животне трагедије и фантазије. Некако је сувише... филмски идеално, а то некад смета у темама трагедије. Непријатно је, сентиментално, без дубине праве трагичности, којој се смисао и лепота сасвим губи, бар у почетку. Искрено, озбиљнију драму и потрес ми је изазвала погибија коња у фантазији Neverending story, јер људи нису улепшавали преко границе, што се овде беспотребно чини. Чак и визуелно залази у кич. Тон је сасвим промашен, чак и поента филма, да не спом...
Највећа предност филма "Ђавољи адвокат" је феноменални Ал Паћино (да не кварим ко није гледао) и један од најбоље написаних и изведених монолога о искушењима и људској слободи. Мени лично је предност и што је ово, у суштини, хришћанска алегорија, па видимо адвоката који полази од жеље за правдом и полако клизи ка жељи за личним успехом, одбацујући притом морални компас. Режија има нека поприлично добра естетска решења за контрасте светло-тама, придајући причи космички карактер борбе добра и зла. Од замерки, мада није ни замерка, тако су изабрали- има неких тако кич и неубедљивих момената, као да су сцене из МТВ спота, нарочито ако су уплетени помало смешни еротски елементи, а колико год Киану Ривса симпатисао као човека, поред једног Паћина се итекако примети да није тај калибар. Не може да прати ни Шарлиз Терон, тако да слабо и мариш за главног лика до краја. Опет, овај психолошки трилер са неким хорор шмеком свакако би требало одгледати због наведених разло...
Не морамо више ни истицати да су Шпанци велемајстори психолошког трилера. Нису ни овде оманули, иако можда не доноси ништа ново. Пратимо детективку која као пацијент долази у психијатријску установу да би истражила ранију смрт младића чији отац ју је ангажовао. Или, да ли је баш тако? Све више је убеђују да није нормална и ми, заједно са њом, губимо идеје шта је стварност, а шта делузија. Ако вас све ово подсећа на Shutter Island и многе друге сличне, не бих вас посебно разочарао да је већ у самим почецима кинематографије постојао глувонеми филм о извесном доктору Калигарију са истом идејом... који је упоредо био и критика политичког система. Наиме, један од најдубљих страхова сваког људског бића јесте да нас не убеде да смо луди или да заиста не полудимо, и није уопште изненађујуће што много филмова почива на овој премиси. Ако бих бирао комплименте за "Божије жврљотине", похвалио бих главну глумицу која носи филм феноменално, иако ни остали не каскају за њом. Похвална је и...
Comments
Post a Comment