Millenium: Somehow, Satan got behind me (1998)

 Четири џангризава старца у зору се сусрећу у локалном кафеу и ми одједном видимо њихова права лица: то су демони. Они износе искуства о различитим начинима како искушавају људе у модерном свету. Један погура лудило мржње који свакако носе у себи, други их препусти да живе живот не трагајући за смислом, итд, да не кварим угођај. Обиље црног хумора, сатире, критике друштва али и сасвим коректне теологије, овај пут из перспективе демона који износе своја запажања, па наводим само нека:

„Били смо толико завидни кад је човеку дата слободна воља. Али шта им је то донело? Веровање да њихов живот одређује све друго осим њихове слободне воље.“

„Велико зло може да натера људе да размишљају о пририоди зла, што их опет наводи да мисле о добру и злу. Таква размишљања могу да буду гадна. Не желиш да размишљају о томе! Само желиш да се крећу кроз рутину свог живота. И не радим више ништа. Само пустим да они све ураде за мене. Они ни не виде да се крећу ка вечном проклетству јер су убеђени да живе такозвани нормални живот. Греше толико дуго да и то постаје део њихове рутине. Која год страст их је навела да почну са грехом, у сталном понављању она сасвим отупи.“

Серија "Миленијум" се појавила недуго после "Досијеа Икс" (од стране исте стваралачке екипе) и више се бавила природом зла, често га повезујући са демонским светом. И док сам "Досије Икс" пратио све док нису склонили Молдера, Миленијум је био сувише мрачан и филозофско-теолошки настројен за клинца од 9-10 година. Вероватно ћу опет покушати ових дана, јер сам поново одгледао епизоду која ме је и тада одушевила.

Зове се "Somehow, Satan Got Behind Me" , то је 21. епизода 2. сезоне серије Millennium и можете да је одгледате независно од целе серије јер је заокружена прича. И право ремекдело црног хумора и хорора.