Хадерсфилд - из православне перспективе

 Од оних домаћих играних филмова на које сам наишао, мени је најбоље приказао православну срж - Хадерсфилд. Иако ни по чему осим по суштини не може да се уброји у православне филмове - а мало ли је то? Има их који су препуни православне форме, а нису ме такли ни штапом. Истина је да је филм већим делом мрачан, па и депресиван, на моменте и вулгаран, али баш зато је лик Ивана, некад психички оштећеног али сада ка Богу загледаног комшије, православца и добричине, толико јарко светло у свету таме, да вас прича до краја сасвим разоружа и расплаче. Глоговац је свој задатак савршено разумео и изнео једну од најбољих, ако не и најбољу улогу каријере. И иначе ми се свиђа замисао да Православље не приказујемо нужно и само кроз ликове канонизованих Светих, већ кроз ове наизглед неприметне, скрајнуте људе који су светила, на свој, скроман и ненаметљив начин, и то у најмрачнијим местима. Свиђа ми се да не причамо само кроз шаблонски научене поуке, већ да будемо смели, да прикажемо и људски пад, прљавштину, грозоту, често инспирисани и самима собом, и ненаметљиво, а опет јасно - укажемо на Христа као Пут. У клипу је само детаљ, но она последња сцена, она ме скоро сваки пут расплаче, људи су невероватан посао направили.