I can only imagine

 Проблем са филмовима хришћанске тематике које снимају протестанти иначе је "поповање", често немају осећај за суптилност, све је извештачено да би служило причи, некад и драстично поједностављено и дводимензионално (попут God's not dead). То није случај са "I can only imagine" (Могу само замислити). Денис Квејд даје одличну улогу насилног оца, изузетан је, а и његов филмски син није ништа мање уверљив. И то је главна тема филма: колико лош и нерешен однос са родитељем може да прати кроз цео живот и колика је потреба опроштаја. Јасно да је тема далеко сложенија него у филму, он се бави само једним, тешким односом. Насупрот томе, филм је избегао да буде сувише мрачан или тежак, а опет је животан. Једина замерка се тиче мог личног укуса, будући да баш не волим ту америчку хришћанску поп рок музику, а ова је прича по истинитом догађају, о певачу таквог једног бенда, па има неколико песама. Мало сметају и не баш пријатни сувише зумирани кадрови лица, и иначе рад камером - али није ово ни снимљено с великим уметничким циљем, но да исприча причу и као прича са лепом поруком сасвим је у реду за одгледати. Подсећа мало на некадашње ТВ драме што су ишле поподне - једноставно, животно, инспирисано стварношћу, можда вас и расплаче, можда и не, симпатичан филм. И заиста не попује, могу сви да гледају.

All reactions:

10Милијана Џодић, Никола Вујичић и још 8