О вестерну

 

Вестерн је један од жанрова који сам раније увек везивао за маторе људе, но полако увиђам његову вредност. Полако се претварам у свог ћалета, неко би рекао.

Зашто је вестерн добар жанр?

Прво, због витештва као вредности која ће увек истрајати, упркос модерним стремљењима. Прави мушкарац је витез и каваљер, није кукавица али није ни млакоња и папучар (чест мотив модерних филмова је мушкарац који се плаши жене, апсурдно је да уколико кажеш да мушкарац не сме да се плаши или зависи од жене добијеш етикету да си мизогин). Иствудов лик спаси најлепшу жену у 20 година филмографије и просто оде, ни не пољуби је, није то чинио да би ишта зарадио,чинио је јер је то племенито.

Уз то је повезана и херојска смрт као чест мотив. Данас сви желе да преживе и имају пара, већина филмова се тако завршава, но ретко и каубојци.

Искупљење је чест мотив, грешни људи који се жртвују за добробит других, сушто хришћанство.

Као лоше стране истакао бих оне правце вестерна где се промовише амерички патриотизам у крајње романтичном и нереалном, пропагандно-политичком стилу, но такви филмови махом нису ни побрали симпатије публике. Уз то је скупчан и ружан приказ староседелаца Америке, за које сам увек навијао.

Са друге и далеко боље стране имамо шпагети вестерне који су критични према том делу америчке историје, немају Индијанце као реметилачки фактор него су ту лудила самих Американаца, похлепних и насилних, и све је то само позорница за епове о великим (анти)јунацима. Сви знамо да су Леоне-Мориконе највећи представници вестерн жанра икада.

Данас многи истичу и "нездраву мужевност" ових филмова, али то су будалаштине, данас је, у ствари, мужевност нездрава, њањава, килава, ови протагонисти се махом односе као господа и заштитници према женама. Жао ми је што "рушим снешка" али жена не може да буде носилац мушких особина, као ни обратно. Какав је то суманут свет где су мушкарци даме а жене обезбеђују сигурност њима?

И ту су глумачке величине и фаце, такав калибар се данас не појављује. Ето га Ван Клиф, човек је самом појавом толико тога износио. То су глумци који су тада, па и данас епови и митови - нису "качили" на твитер свако своје ситно мишљење о свему, изнели би улоге мистериозних револвераша и задржали своје мишљење и свој живот за себе. Били су уметници а не гласноговорници. На екрану, пленили би појавом, много чешће би говорили тишином.

И још се ја тек удубљујем у овај жанр али могу рећи да је брзо постао један од мојих омиљених. Не због Америке, но због херојства, чојства, достојанства, здраве мужевности, пожртвованости, због полемике о природи насиља и револуције, о потреби (или не) освете и истрајности правде, о страховитости лицемерја и значају истрајности у безизлазним ситуацијама.