Brazil

 Режисера Терија Гилијама или волите или не волите. А ја га баш волим. Његов филм "Бразил" је један од најбољих дистопијских филмова икада. Преплитање стварности и снова те просто увлачи у свој свет. Разголићавање очигледне апсурдности и њено трљање у лице може да заболи и забави у исти мах, али итекако ослобађа јер захваљујеш Богу да има још неко ко увиђа идиотлуке око нас, или оне који се ка нама крећу. У "Бразилу" се хвата у коштац са лудоријама бирократије и орвеловксе диктатуре. Наш је јунак заљубљен у Џил о којој сања, а упоредо је добар пријатељ са Џеком. Џек и Џил тако постају алегорије за аутократски систем и насилну револуцију, и као у познатој песми, и Џек и Џил једнако могу да воде ка суноврату. Гилијамови филмови бар пола (ако не и више) своје снаге и лепоте дугују визуелном приповедању, и овде је све у огромним цевима, пари, прљавштини, бирократским деспотима са сувишним нараменицама, снобовским дамама које се оперишу до непрепознатљивости или физичког распада, мучитељима са маскама беба, чаплиновским машинеријама које прогутају живог човека. Ствара се клаустрофобија од технологије, присмотре, сивила града, па чак и писарских аутомобила и канцеларија. Гилијам је геније за сецирање отупелог друштва, од "Бразила" до његовог, по мени неправедно потцењеног Дон Кихота, човек иде на ветрењаче и плаче са потлаченим или посивелим друштвом, често га успут клепивши по ушима поручујући му да је само криво. Одличан филм, луда, луда надреална естетика коју просто волим, ишчашено црнило хумора, дијамантски оштра сатира, даме и господо, господин Тери Гилијам у свом пуном сјају.