Don't Look Now

 Овај филм узимам као пример паметно, скоро беспрекорно усклађеног звука у контексту приче и уопште кинематографије.
Ако ме је овде нешто уплашило, то су ти кораци који одјекују плочницима Венеције кроз њене уске тунеле и скоро да можеш да удахнеш влагу и мемљиве мирисе града, а и теби пулс убрзава јер немаш појма који се ђаво дешава и шта ће следеће да се деси. Беспрекорно урађена атмосфера, беспрекорно стиснута нелагода, имаш осећај као да те је неко усисао у нечије лудило или си ти можда луд јер се чини да све иде својим током. Навикнути на конвенционалне приче, уобичајена чудовишта, на мрачне собе са изненадним препадима, љубитељи хорора морају да знају да је прави и апсолутно најстрашнији хорор увек био и остао онај унутрашњи - но он се, као у спирали, преплиће са спољашњим. Овде он почиње са страшним губитком члана породице, покушава да побегне у другу земљу, да би, у бегу од бола... Ех.
Доналд Сатерленд, глумчина, у једној од најзахтевнијих, мооожда и најзахтевнијој улози икада (не одгледах све, богат глумац!). Озбиљан психолошки филм, исто тако, сматра се култним те не гуглајте много да себи не покварите угођај, но правац на гледање ако волите жанр. (Озбиљно, прва слика на гуглање је озбиљан спојлер, а ово доле уопште није. )