Falling down

"Ја сам негативац?"
"Да."
"Како се то десило? Радио сам све што су ми рекли да радим."

Ако би мене питали, убедљиво најбоља улога Мајкла Дагласа није она где глуми разне шмекере и богатуне, већ она где је човек којег је друштво дотерало до ивице и он пада преко.

Falling down (не знам како су наши превели?) је филм који је имао озбиљну, озбиљну петљу, можда последњи филм пре овог политички- патетично-коректног лудила. Видимо овде Вилијама који на самом почетку прсне од бесмислене гужве у саобраћају и креће да се супротставља ама баш свему што нема смисла а што се труди да умањи значење смисла обичном, просечном човеку, а они то, ето, тек тако, прихватају. Довољно је погледати сцену у Мек Доналдсу (или каколи је већ у филму назван) где Вилијам има смелости и дрскости да пита зашто хамбургер није као на слици и који ђаво се радници осмехују.

Но да ствари не би биле црно-беле, или можда да аутори филма не би кривично одговарали јер су шибнули против већине (ко ће знати?!), није ни наш Вилијам цвећка, и дан данас, 30 година касније, мишљења су подељена, да ли је он жртва или насилник. Лично, мислим да је обоје, и да у томе лежи генијалност овог филма.

Похвалио бих и увек одличног Роберта Дувала, неки сушти контраст Вилијему, а они умешнији у психологији и анализи нек обрате пажњу на његов однос са женом и ауторитетима.

Овај филм је назван психолошким трилером, и иако је и то, ако бих бирао жанр, рекао бих да је сатира од које се баш и не смејете много. Убрајам га у мени једне од најдражих, у оне које су ме дубоко и широко запитали, опалили шамарчину, у значајном делу обликовали многе идеје и подстакле многе критике, а надасве, можда и најважније, допринео је да стекнем петљу да се уопште и питам и кажем и не одустајем. Ма шта мислили о трагичном лику Вилијама, немогуће је да бар у тренутку не саосећате са његовим болом и бунтом.

Свима бих га препоручио.