Longlegs (2024)

Режисера сам приметио раније, Оз Перкинс ( син Ентонија, филмског Психоа) има невероватно умеће да хорор прикаже кроз слику, са њеним симболима, сенкама, угловима и кретањима. При том је свестан да најстрашније остаје у нашој запитаности.
Свидело ми се, изнад свега, велико мајсторство у режији и фотографији, стрпљивом темпу, па и звуку (ако можете, користите слушалице). Сваки кадар је као једна мрачна прича. Свидела ми се глума и, иако похваљујем и главну глумицу, Николас Кејџ је овде просто засијао. И стојим иза тога да он никада и није био лош глумац, већ просто има свој, јединствен стил, у маниру немих филмова, који је увек на ивици да буде пропаст и преглумљавање, или да одушеви. Ова улога је као писана за њега и радује ме да је поново добио похвале критике. Но одушевила ме је и Кирнан Шипка, за коју сад први пут чујем, али сам изгуглао након сцене од једва неколико минута са њом, дуго не видех језивији филмски дијалог.
Од замерки, расплет ми је некако натегнут и узима данак реализму којем је, чини се, филм био склон - одлуке неких ликова су ми нелогичне. У одбрану тога, ипак, морам признати да је имао смисла у домену психолошке катарзе (коју неће можда сви увидети, и то је ок), и имао је смисла и у стварању кошмарног света и провоцирању нашег страха. Ако је прошао дан и неке слике и сцене из филма су уз мене, или размишљам о смислу и значењу виђеног и допуњујем га својим, да, то је за мене веома успешан филм. Оставио је траг.
Неки су рекли да филм уопште није хорор већ трилер и само могу рећи да га нису схватили. Хорор нису само сцене препада, ни одговори на свако "зашто" и "како". Чак су многе култне хорор франшизе начисто упропастили јер су се у наставцима трудили да одгонетну све прећутано. Сценарио је чак и омаж на неке од највећих писаца хорора, Ловкрафта и Де Мопасана.
Као и увек код хорора, филм могу да искрено препоручим поштоваоцима жанра, ако сте сувише осетљиви на те теме или у препуштању медију не делите увек јасно фикцију од стварности, ово немојте да гледате