The Cure (1997)

 

 

 

Морам признати да сам  направио пропуст што нисам много раније много озбиљније почео да се бавим азијском кинематографијом, од којих је јапанска и јужнокорејска најбогатија хорор и трилер бисерима, а ово је један од њих. 

Морао бих, на почетку, напоменути, да је ово сасвим другачији стил, наративни и визуелни и звучни, у односу на америчку продукцију. Конкретно, у филму названом "Лек" све је минималистички, иако стилски богато и визуелно и звучно, па и наративно упечатљиво. Али нема оне уобичајене набијености емоцијама, нити и трунке манипулације њима - или се то намерно тако чини. Све делује као скоро новинарско непристрасно приказивање низа догађаја.  Наиме, од почетка постаје јасно да је овај филм о особи или ентитету који наговара људе на гнусне злочине, док они, чини се, често бивају и несвесни да их је убедио да мисле, осећају и делају на његов начин. И док смо у почетку објективни и непристрасни посматрачи следа догађаја, чини се да то и остајемо да будемо, доносећи своје закључке и по њима став и емоцију и жељу куда би прича требало даље да се креће. Ту мислим да је филм пробио баријеру, јер до краја ниси сигуран да ниси и сам изманипулисан и преварен. И управо то је оно што плаши највише, а не приказ саме приче. 

Опет кажем, филм можда неће најбоље лећи код публике навикнуте на америчку и западноевропску наративну и филмографску структуру, мени лично је побрао озбиљне симпатије, јер ме је натерао да се не запитам само за филм, но за природу људи самих.

 

Препоруке за смелије љубитеље психолошких трилера и хорора...  

 

По мени, савршен крај, но верујем да ће многи имати проблем са њим.