1408

 Један од ретких хорора које могу да гледам више пута је култни 1408. Можда најбољи филм о уклетом простору (ценим Кјубриково "Исијавање" највише због кинематографије и фотографије али није ме толико истриповао и излудео као овај). Сцена кад маше човеку из суседне зграде, тако једноставна, ненападна, урезала ми се вавек. Додајмо бебу која однекуд плаче, радио који самовољно пушта шлагер (запамтио сам песму по јези која изазива), апсолутну присилну изолованост... и не бих много откривао. Филм сјајним режисерским визуелним умећем чини све да те постави у позицију главног лика и сасвим те збуни и излуди, да не знаш шта је стварност и шта заиста радиш. Као да то није довољно, добрано и додатно ме уплашило кад сам филм гледао други пут. Био је то сасвим другачији крај. Не само што ниси сигуран шта се заиста дешава у филму, постанеш несигуран шта си уопште гледао и да те, попут јунака, није зло излудело. Направили су паметну, мета- ствар, и пустили филм са 3, 4 различита краја. Џон Кјузак, необичан избор за овај жанр, носи филм на плећима и развалио је. Много ми се свиђа што је филм сасвим у маниру пионира хорор приче, као урбана готика, нешто с чим се често бавио аутор приче по којој је филм снимљен, Стивен Кинг. Мислим да је сваки поштен поштовалац жанра одгледао филм, ако није не знам зашто. Ово је данас класика.