Дејвид Линч

 Оде к Богу још један од мени драгих лудака, углавном нејасан и збуњујућ, акробата на спирали свесног и подсвесног, велемајстор узнемирујуће покретне слике која доноси умирење ако јој се ваљано препустиш, привидно ћакнут, у начелу геније, господин Линч. Човек је од почетка штрчао из холивудских оквира и некако успевао да се одржи на површини, мада је увек делио публику. Значајан део мојих сноликих и апсурдних прича (од којих вам је познат проценат) не би постојао да ме Давид Линч није осмелио да најскривенијим, најдубљим и најнејаснијим деловима себе не јуришам праћком на голијатске страхове и слутње, на наметнуте и прихваћене бесмисле и на сасвим неосноване бриге које се морају оголити и презрети. Овај господин није тек викао: цар је го!, он нас је радије стављао у позицију голих и гордих који марширају и остављао нам слободу хоћемо ли се обући или наставити да правимо будале од себе а помало и од других. Но умео је да сецира психолошки развој и постојање зла и добра, неко би рекао кроз алегорију но и он сам је радије говорио о интуицији и по томе је био један од револуционара. Његови филмови су се осетили и доживљавали, рационално тумачење би често само умарало и махом не би водило далеко - иако нипошто то нису биле глупе приче, о напротив. Линч је причао и снимао будне снове, махом оне мрачне, луцидне, али нипошто не бесмислене. Сјајан приповедач, драг ексцентрик, доследан, али весели циник и критичар холивудских лимунадастих визура, велики доктор психолошких завијутака, вечно шетао улицама небесног Твин Пикса, Дејвиде Линче.