Godzilla Minus One

 Ако занемаримо култни статус оригинала из 1954. године, ово је убедљиво најбољи филм о Годзили који сам гледао. Све је, просто, ту. Главни ликови који не доносе увек најбоље одлуке али баш зато делују стварно и интересујеш се за њихове животне приче, а које су, опет, испреплетане са социјалним несигурностима и личним траумама. И ту је филм поштен омаж оригиналу, Годзила остаје метафора за ратну, чини се, незаустављиву катастрофу и човекову спремност да је надиђе и избори се за животе најмилијих. Са драстично мање новца него што улажу разни Марвели и Дизнији, јапански креативни тим је изнедрио сасвим уверљиве ефекте и поприлично напете сцене свеопштег уништавања од стране Годзиле. И поред свега тога, нису били препотентни у стварању превелике мелодраме или неких филозофско-друштвених коментара, нису се заиста бавили тиме како прецизно функционише физика бродова и авиона, јер нису заборавили да је ово филм о џиновском гуштеру који бљује експлозије и да људи изнад свега желе да се забаве. Лагана забава али не вређа интелигенцију, довољна дозa драме и развоја ликова али и класичног биоскопског шоуа у маниру старих филмова. Крајње једноставан филм, а сасвим умесно и занимљиво урађен. Велико браво за ауторе, а вама препорука ако сте, као и ја, и даље у души дете који воли филмове са дивовима, било да је Годзила, Кинг Конг или Моћни ренџери. Титане још нисам гледао, делују ми много мрачнијег тона.