Маркове рецензије

  Проблем са филмовима хришћанске тематике које снимају протестанти иначе је "поповање", често немају осећај за суптилност, све је извештачено да би служило причи, некад и драстично поједностављено и дводимензионално (попут God's not dead). То није случај са "I can only imagine" (Могу само замислити). Денис Квејд даје одличну улогу насилног оца, изузетан је, а и његов филмски син није ништа мање уверљив. И то је главна тема филма: колико лош и нерешен однос са родитељем може да прати кроз цео живот и колика је потреба опроштаја. Јасно да је тема далеко сложенија него у филму, он се бави само једним, тешким односом. Насупрот томе, филм је избегао да буде сувише мрачан или тежак, а опет је животан. Једина замерка се тиче мог личног укуса, будући да баш не волим ту америчку хришћанску поп рок музику, а ова је прича по истинитом догађају, о певачу таквог једног бенда, па има неколико песама. Мало сметају и не баш пријатни сувише зумирани кадрови лица, и иначе рад к

  „Смањивање“ (Downsizing) је филм који говори о људима који се добровољно смање на величину Лилипутанаца будући да им је тада живот јефтинији и могу да живе као грофови. Ова сатира са Мет Дејмоном незаслужено је прошла лоше код публике и критике. Прво, зато што су рекламирали блескасту комедију а дали један микс жанрова, у којем преовладава критика друштва али и појединца склоног  да буде манипулисан преовлађујућим трендовима. Друго, чини се да филм нема јасан фокус, будући да почиње као критика друштва, да би негде успут постала студија главног лика, и још нешто, но да не кварим доживљај првог гледања. Али прича и може то да чини, све док остаје занимљива. Мени није сметало. Посебно бих похвалио свет који су створили, где све изгледа пластично и умањено, као играчкице, имаш осећај да си и ти, посматрач, смањен. Идеја смањености и хумор везан за то се могао додатно искористити али опет је било забавно. На послетку, како да не поменем да нам је Запад најзад дао филмски приказ симпатич

  Познајући мој филмски и, рекло би се, и књижевни и философски укус, пријатељ ми је препоручио анимирани филм The Boy, the Mole, the Fox and the Horse илити: Дечак, кртица, лисица и коњ. Ово је прича о изгубљеном дечаку који склапа пријатељства са поменутим животињама које су, овако или онако, и сами изгубљени. То је, јасно, један начин да се прича тумачи. Филм обилује кратким и симпатичним дијалозима испуњеним дубоким животним истинама. "Шта желиш да будеш кад порастеш?" - "Љубазан." "Највећа је храброст тражити помоћ. То није одустајање - то је одбијање да одустанемо." Многе ће све ово, оправдано, подсетити на Малог Принца, али ова прича ипак има неки само свој шмек и душу. Можда су при крају дијалози престали да звуче спонтано и забавно као на почетку и претворили се у низање не толико оригиналних реченица, као да читаш садржај из књиге за самопомоћ али ништа страшно, опет је вредно гледања. И то не само због топле приче, ручно цртана - или боље рећи с

  Филм Vigil (Бденије) из 2019. има сличну премису као Гогољев "Виј" и такође залази у народну фантастику, овај пут јеврејску. Младић је задужен да пробди поред упокојеног старца, у малој, старој, шкрипутавој кући. Има мрачну прошлост о којој на почетку мало знамо и хорори различитих врста могу да почну. Иако филм и прича не доноси ништа драстично ново, вредни су пажње. Стрпљиво се гради језа, у маниру "старе школе", и као већина добрих хорора није ту само због страха. Звук је у другој половини нешто другачији него што смо навикли, још увек нисам сигуран шта да мислим о њему. Главна улога маестрална, потресна, свака част. Режисер има укуса и стила за лепу слику али и да паметно држи напетост до краја. Филм није посебно насилан или гнусан, нагласак је на атмосфери и причи. Ко воли "спорогоруће" хороре, препорука. Писао бих још јер има се шта за рећи, али онда бих покварио причу.

  Од оних домаћих играних филмова на које сам наишао, мени је најбоље приказао православну срж - Хадерсфилд. Иако ни по чему осим по суштини не може да се уброји у православне филмове - а мало ли је то? Има их који су препуни православне форме, а нису ме такли ни штапом. Истина је да је филм већим делом мрачан, па и депресиван, на моменте и вулгаран, али баш зато је лик Ивана, некад психички оштећеног али сада ка Богу загледаног комшије, православца и добричине, толико јарко светло у свету таме, да вас прича до краја сасвим разоружа и расплаче. Глоговац је свој задатак савршено разумео и изнео једну од најбољих, ако не и најбољу улогу каријере. И иначе ми се свиђа замисао да Православље не приказујемо нужно и само кроз ликове канонизованих Светих, већ кроз ове наизглед неприметне, скрајнуте људе који су светила, на свој, скроман и ненаметљив начин, и то у најмрачнијим местима. Свиђа ми се да не причамо само кроз шаблонски научене поуке, већ да будемо смели, да прикажемо и људски пад,

  Pale bluе eyes је најновији филм Кристијана Бејла који је стандардно одличан (Бејл а о филму ћу сад). Највише похвала придајем атмосфери која је оживљени свет Едгара Алана Поа. Често сам се дивио одређеним кадровима, умећу да се мрак прикаже лепо, креативно и језиво. Похваљујем и глумца који износи улогу младог кадета Поа, један од бољих филмских оживљавања драгог нам и ексцентричног писца пре него што га је обузела меланхолија. Мистерија интригира, мало и плаши. Разговори су добро осмишљени и изнети, са честим а ненаметљивим упливом и животне филозофије (коју носе различити ликови). Но као главни проблем видим само разрешење мистерије, лично нисам био задовољан. Чак је донекле и нарушило раније изграђену причу али не бих да кварим. Свакако је вредан гледања али само онима који воле готичну атмосферу и хорор-мистерију у маниру Е.А. Поа, овај филм му прави јасан и солидан омаж иако не успева да сасвим докучи његов гениј, оригиналност, осећај за људску таму и крхку психу.

  Barry Monday је филм који почиње као већина америчких "прљавих" комедија, које заиста не волим, те сам мислио да пребацим канал. Али заплет је ипак другачији: наш антијунак живи промискуитетним животом, склон је алкохолизму, лењ, неодговаран, али кад је сазнао да ће постати отац иако се ни не сећа ко је мајка, он је искрено решио да се доведе у ред и постане одговоран. Томе је допринело и то што је у међувремену остао без тестиса. Филм није савршен али му је срце на месту, не упада у уобичајене клишеје, више пута ме је насмејао и главни дуо је сјајан. Нарочито главни глумац кога смо навикли да виђамо веома озбиљног у хорорима, бриљира као неснађен у проналажењу зрелости. Рецимо, у налету рађања очинског духа загледао се у нечију бебу и расплакао је, па му било непријатно и ја се смејем човеку а да није реч рекао. Опет, филм има фалинки, по питању монтаже и темпа. Једноставна је прича без великих напетости али лично ми је то и пријало, некима ће бити досадно. Исто, хумор ниј

  "Устав Републике Хрватске" сам избегавао да гледам јер ми се чинио као још једна ЛГБТ пропаганда, а и сам назив ме је мало одбијао. Ипак, познајући Глоговчев рад, доследност и таленат, усудим се да погледам и схватим да филм није оно што сам мислио. Ова црна комедија - драма уопште нема идеолошки предложак, већ онај људски. Може неко бити и друге нације или вере, или сексуалног опредељења, па опет да га поштујемо као комшију и ближњега. Да не мрзимо. Премиса филма је и комична и бизарна: Вјекослав је убеђени усташа и мрзитељ Срба који се ноћу облачи као жена и представља као Катарина. Трпећи мржњу других не одступа од своје мржње према трећима. А онда стицајем околности мора да сарађује са комшијом Србином, подучавајући га Уставу Хрватске. Глоговац је овде бриљирао у изношењу сложене, себи супростављене личности. Прича, иако задире у дубок мрак, није толико мрачна и има излете хумора и надасве људскости. Можда неће свима филм лећи због теме коју обрађује, од мене препорука