Маркове рецензије

  Српски филм о дисфункционалној породици. Рекли бисмо, ништа ново у нашој кинематографији али је вредан гледања. Пратимо прославу крсне славе Усековања главе Светог Јована у једној породици за време ванредног стања (корона). Супружници планирају развод али још увек нису рекли млађем сину Јовану за којег је очигледно да је депресиван и повучен. Долазе гости, чашице се испијају, језик се отпетљава, кочнице су све слабије и постаје све јасније да ово није баш идеална прослава крсне славе (а има ли такве? људи нису идеални). Одличан сценарио, са дијалозима који заиста држе пажњу, глумцима који су сви одреда ваљано изнели своје ликове, преовладава реализам и заиста имамо утисак да смо на слави. Посебне похвале за младог Менсура, будући да је његов Јован централни лик ове приче и можда најзахтевнија улога за изнети. Свиделе су ми се вешто уткане ситнице које приказују наше ликове боље, тако ће наизглед скроман отац породице окадити свој уоквирен гигантски "чек" који је добио као п

  Welcome to Mercy је трилер-хорор са оригиналним концептом и крајем, али веома спорим темпом и можда сувишном минутажом. Филм је прича из перспективе ђавоимане особе (ако је ђавоимана, свакако имамо веома непоузданог "наратора" који не зна шта се дешава, а ни ми са њим). Колико видим, филм је побро симпатије критике али не и публике, мени лично се допао. Почиње са појавом стигмата које су овде ништа друго до обмана демона (е да ли су и има ли их у нашој причи?) и одласком у католички манастир Милости Божије (отуд назив филма и игра речима - Добродошли у Милост). Филм је снимљен у Литванији, ваљда америчко-литванска копродукција. Не бих улазио у теолошку критику, теологија, мада споредна, више-мање је и коректна шта све снимају иако јасно да имам замерки, али ово је филм, дело маште, прича - није беседа. Највећа предност филма је добра, саблазна атмосфера, одлична режија, глума а и музика, одличан крај. Проблем је неуравнотежен темпо често сувише споре и на моменте празне при

  Осим што препоручујем филмове (или препоручујем да се не гледају), ред је и да препоручим, себе и вас подсетим, на неке глумачке величине. Један од највећих глумаца икада свакако је Винсент Д'онофрио. Његово име не знају сви али сигурно је да вас је дотакао својим изведбама ако сте филмофил. Човек просто постаје сваки лик који тумачи, а тумачио је читаву плејаду ликова. Full Metal Jacket - култни Kјубриков филм и Винсентово тумачење редова којег сви живи малтретирају. За улогу се угојио 30 кила и, мене што се тиче, добрим делом изнео филм, њега сам највише упамтио. "Закон и ред - криминалне намере" - износи улогу детектива Горена који се највише служи психологијом да би открио кривце и успут својим ексцентричностима и не баш уобичајеним методама излуђује колеге. Daredevil - иако серија о суперхероју, Винсент са својим реалним приказом главног негативца просто "краде шоу". Један од најбоље написаних и изнетих негативаца у телевизијској историји, просто га се бо

  Нисам баш сигуран шта да мислим о овом мексичком филму. Упркос свим упозорењима о страхоти, ово није хорор филм. Ово је филм о жени која би да роди али можда и не би. И то чак није ни спојлер, поприлично је очигледно од самог почетка. Можда је ово памфлет неофеминизма уз који су убацили и (наравно, Џеј) ЛГБТКЈУ+ идеологије. Али не могу порећи да је глума добра, да је израда ликова упечатљива, прича солидна али не и нова или оригинална, режија - нарочито у хорор моментима сасвим на месту. Добар је филм али сам очекивао изазовнију причу и дубоко ме је разочарао раније наведеним чиниоцима.

  Ово је црнохуморна алегорија за мађарску историју и друштво, показује како политичке околности могу да утичу на човека. Филм смело прихвата телесно(ст): наши ликови на неки начин су персонификације друштва свог времена, са својим телом чине оно што и друштво чини са собом. Ваљда, тако сам некако доживео. Ту су и свих седам смртних грехова и јасно је да је филм критика људске палости. Не могу порећи ни велику умешност у режији и глуми. Али. Не видим потребу за толико пластичним приказима различитих гадости. Стомак да се човеку окрене. Граница укуса је остављена сувише далеко. Лично не препоручујем.

  Одлична глума надомешћује не баш утегнуту причу. Поприлично је тешко глумити у психолошком хорору, а Ребека Хол то чини одлично, сјајно дочарава страх, збуњеност, тугу, бес. Ово је филм о младој жени којој се муж убио, а она нема појма зашто. Мало по мало, испливавају неке мрачне тајне из његове прошлости. Сцене кошмара су вешто направљене и скидам капу за осећај језе који преносе и неколико оригиналних идеја ту присутних, по питању режије и монтаже. Ово је филм који полако ствара злокобну атмосферу и то чини вешто. Крај - па сад, не могу рећи да сам разочаран, има неку своју дубљу димензију и значење, али кад се споји са целином ипак некако делује натегнуто и одједном видиш доста рупа на којима прича запиње и посрће. Свиђа ми се и што је, иако се бави баш мрачним стварима, у коначници направљен суптилно и укусно за један хорор, скоро да може да прође као трилер. Добар, квалитетан филм, без клишеа, али ништа антологијски. Сасвим океј за одгледати.

  Није уопште лоше, могло је доста боље. Човек креће на пут са женом и дететом, изгубе се у путу, ауто се поквари, а потом он не може да нађе ни породицу. И креће психолошки трилер. Свидео ми се амбијент пустахије и приказ оне кућице у сред недођије. Режисер има добро око и неколико уметничких сцена и кадрова, штета што се није потрудио за тако добро кадрирање кроз цео филм. Задовољан сам крајем и целокупним искуством. Једине замерке иду на рачун глуме главног лика, мислим да би се напетост много боље изградила да је то боље урађено, овако нисам био напет колико је било планирано, чак ме је лик нервирао. Минутажа је могла бити мања, режија није толико сјајна да би нам биле занимљиве читаве минуте тишине или недостатка радње. Али све у свему, препорука.

  Мало је незгодно да поделим у себи филмофила и теолога док сам гледао овај филм. Психијатар долази у затвор да утврди да ли је серијски убица који тврди да је поседнут демоном психолошки урачунљив. Моја прва асоцијација је "Мистер Фрост", филм са скоро сасвим истим заплетом али далеко бољом глумом Џефа Голдблума који је језив, харизматичан и упечатљивије манипулативан. За разлику од Фроста (који ипак није сјајан филм али сасвим поштен као психолошки трилер-хорор), наш је Нефаријус приближнији ток шоу него хорор или трилер филму. Долази психијатар и онда му демон открива сваколики ђавољи план за човечанство. Прво, зашто би демон то радио, он је лажа и отац лажи, жели само зло, он није гост у Србин.инфо да разговара о религији и људским греховима сат и по времена. Западне филмаџије иначе сувише хуманизују демоне, што доводи до тога да овде он није био ни најмање страшан. Овде је он само гласноговорник за ауторе филма и то је прва и највећа замерка. Добра прича се не пише так

  Дејвид Линч се у својим филмовима чешће обраћа човековој интуицији него разуму, те је тежак посао растумачити "шта то значи". Он сам одбија да пружи објашњење, сматрајући да свако треба да га пронађе за себе. Његов првенац је свакако један од најчуднијих филмова које сам у животу одгледао, поприлично узнемирујућ а у исти мах и пун неког црног хумора. Овај надреалан филм је инспирисан неким сличним причама Гогоља и Кафке а највише библијским стихом (којим, не знам). Говори причу о човеку који се мимо своје воље стара о својој озбиљно деформисаној беби. Но није овде ништа онако како изгледа, тако да бих лично рекао да је то дете - у ствари он сам. Овде су заступљене теме секса и греха, (идеје) раја, самосвести, итд. И могао бих сад нашироко о томе шта све представља и да ли и представља ишта, но остављам закључке храбрим гледаоцима (само за храбре). Радије пишем препоруке него рецензије у класичном смислу те речи. Звук је овде изузетно одрађен, мајсторски ствара осећај нелаг

  Bernie је филм којем је тешко одредити жанр, али рецимо да је црна комедија -кримић. Берни је радник у погребном предузећу у забаченој вароши на југу Америке. Веома је емпатичан, љубазан, дружељубив, свестран и играни филм упоредо прате кратки интервјуи са правим становницима места у којем се прича одвија, будући да је филм снимљен по истинитим догађајима. И сви људи су Бернија волели и поштовали као изузетно доброг човека. Не бих вам саветовао да гледате трејлер, нити бих сувише откривао, део дражи филма је управо то што је од почетка јасно да ће се нека огромна прекретница десити и да то сами откријете током филма. Највеће похвале иду чудном а опет учинковитом тону и наративном току филма, а одмах затим изузетном Џек Блеку који је показао и дар за драмске моменте и "оживео" лик. Метју Меконахи одличан као и увек у својој другој фази каријере, а ту је и Ширли Меклејн. Једина замерка је увек незгодна ситуација кад се екранизују стварни догађаји - лако се склизне у неукус,

Тарковског волим јер је поета, нешто што се скоро сасвим изгубило у филмској уметности. Његови филмови су толико отворени за тумачење и лични доживљај да је некад беспотребно сувише детаљно питати: "Шта то значи?". Просто, доживи, не мора све бити рационално јасно и прецизно дефинисано. Овај филм се бави мени блиским темама, о односу уметности и вере, колико су у сагласју а колико не, о томе шта је заиста грех а шта оно што су нам други рекли да је грех, како се за грех покајати, итд. Као и увек у његовим филмовима, највећи утисак је просто беспрекорна слика, сваки кадар се може урамити. Епске и невероватно широке сцене, на првом месту борбе Татара и Руса, са стотинама статиста, просто одводе у почетак 15. века, међу руски народ. Многи ће филму замерити наративну структуру, будући да нас "пребацује" из једног периода Андрејевог живота у други, очекујући да похватамо ко је ко и шта се десило, али и без превеликог схватања о томе некако се све напослетку разуме. Исто

The   Whale. Можда најлошији филм Дарeна Аронофског. Можете одгледати ако сте велики емотивац, ако волите "Тому" идеално за вас, по мом укусу није. Није лош али није баш ни сјајан. Зашто? Не зато што је снимљен у једној просторији, многа ремекдела су снимљена у једној соби ("12 љутих људи", Хичкоков "Конопац", а добри су и скорашњи "Савршени странци", итд.) Највећи проблем филма је што нема суптилности у покушају изазивања емоција. Филм као да трља у нос "жалите га", а тиме ме мало и вређа као гледаоца, ваљда могу сам да одлучим. Не показује причу и препушта одлуке и емоције нама, већ нам говори шта треба да мислимо и осећамо. Чинио је то Дарен и раније али сад га претера. Сви хвале Фрејжерову глуму и учинио је он што је могао од оног што му је дато, човек има лице добричине а знамо да је и приватно пропатио и легло му је ово одлично - но филм као целина ипак није сјајан. Изненадило ме и да се Аронофски, који је имао неке од експеримент

  Кад сам пре неколико година почео да гледам серију The Boys брзо сам одустао, будући да почиње веома непријатном сценом. Касније сам одлучио да ипак покушам. Серија свакако није за све, будући да има хипер-насилне, мада стога и не сувише реалне сцене, веома црн хумор и сурово оштру сатиричну критику друштва. Премиса серије су суперхероји који се издају за спасиоце а у ствари су егоцентрични кретени, психопате, итд, али је људима иза кулисе важно да држе живим илузију о њима као јунацима нације, што због друштвеног мира, то и због зараде. Овим се критикује и политика и политичари, али и Америка, у којој је серија потекла. Довољно је рећи да главни негативац и тешки психопата, Отаџбинац, вољен као јунак, огрнут америчком заставом, тобож бранећи недужне по источном свету, направи далеко више колатералне штете - но будући да доноси зараду, да је укључена и трговина оружјем и дрогом, све се заташка и медији га приказују као спаситеља света. Не знам колико очигледније може да буде на шта с

  The Portable door је сасвим симпатична фантазија прожета комедијом апсурда, са сјајним глумцима и одличним, махом практичним ефектима (у које је била укључена компанија Џима Хенсона, једног од највећих генија луткарства и маске). Иако је ток радње са расплетом поприлично предвидљив, управо те апсурдно-мистериозне цртице филму дају сјајан шмек (типа, секретарица која се "заљубила" у хефталицу, што је касније објашњено). Филм није за децу, бар не ону најмлађу, биће им много тога нејасно, иако нема насиља и неприличних сцена. Ту је и сјајни Кристоф Волц, па ко би да се опусти, исчуди и забави, слободно.

  Beef или по нашки "Завада". Нисам хтео да гледам јер је Нерфликс продукција али сам му дао шансу јер је и A24 укључен и нисам зажалио. Прича о томе како двоје странаца почну заваду због једноставне несмотрене ситуације у саобраћају и како то постепено ескалира у нешто страшно. Иронија је што су актери заваде, иако делује два различита света - поприлично слични духом и муком, због чега и реагују једнако импулсивно и ван уобичајених размера. Дотиче се серија и утицаја социјалних околности, финансија и породице, на животне борбе - а те теме нису честе за енглеско филмско-серијско говорно подручје. Одлична црна комедија која прераста у драму од свега 10 епизода, заокружена прича.

  Paddington је одличан, опуштајући филм за целу породицу. Оба његова дела су сјајна, иако други део предњачи квалитетом, што причом и хумором, то и шашавијом и визуелно упечатљивом режијом која често подсећа на Вес Андерсона. Сматрам неправдом што је све мање квалитетних дечијих филмова у којима може да ужива цела породица, а при том подучавају доброти, племенитости и љубазности. Свака препорука за оне који воле. Дивни, једноставни а топли филмови.

  Филм "Mafia mamma". Много поштујем Тони Колет и ни у овом филму није изневерила, жена је камелеон, бриљира и у лошим филмовима. Али скоро да ништа друго мимо њене глуме овде не штима и не забавља. Има неколико фора које су ме насмејале, али све у свему филм који  можете заобићи. Обиље клишеа и "смејте нам се" хумора. Траћење великог талента. Моника Белучи је нарочито отаљала улогу, просто је непријатно гледати. Ипак, није да ће вам пропасти два сата ако погледате. Верујем да ће особама женског пола филм више пријати. 

"Мени" је сатира на рачун конзумеризма и снобизма. Може се окарактерисати и као црна комедија-трилер (неки кажу хорор али нема ту ни х од њега). Филм није идеалан јер је предвидљив, мало губи фокус и тон приче до краја, али Ралф Фајнс је геније чега год да се дотакне, па сам можда пристрасан јер и овде бриљира. Ту је и Николас Холт који је овако млад докторирао улоге снобова кретена (прва сезона "Круне") и непријатно језива Азијаткиња (не знам име глумице али је смешна и страшна у исти мах). Дакле, ако мене питате, феноменална глума и прича која почне са сјајним хумором и напетом мистеријом али се успут негде некако изгуби у циљевима, као да не зна шта жели. Све у свему, поприлично уврнут и пажње вредан филм (ко такве воли), ако цените црни хумор, само напред, иако ништа револуционарно.  Највећа мана филма је предвидљивост. Могло је то  боље.

  "Комесар Ричарди" је одлична италијанска серија рађена по истоименом стрипу. Наш јунак је повучени и паметни особењак, одличан детектив, а има необичан дар да чује последњу мисао убијених. Главни и споредни ликови су сјајно осмишљени и одлично глумачки изведени, брзо их заволиш. Паметне приче немају уобичајене cosy crime шаблоне попут нама свакако драгих класика Агате Кристи (окупљање осумњичених у исту собу итд.). Дотичу и друштвене критике и неретко се упетљају и Мусолинијеви црнокошуљаши. Ту је и суптилна и здрава доза хумора и романсе. Просто феноменално урађена сценографија Напуља тридесетих година двадесетог века, костимографија, атмосфера. Повремени језиви моменти али серија нипошто није хорор.Једина замерка је спорији темпо неких епизода, али свакако ни тад прича није шупља. Ко воли крими серије и уопште добре серије нека не пропусти. И дај Боже да Италијани и друге своје стрип јунаке овако сјајно екранизују.

Филм звани "65". Шта ја знам. То је филм где се људи боре против диносауруса, нисам очекивао неку високу уметност, но лагану забаву и то сам и добио. Мени лично бољи од ових новијих из франшизе "Свет из доба Јуре" (мало мрачнији) иако оригинална Јура остаје ненадмашна. Драјвер по обичају сјајно глуми, ефекти су добри, прича скоро до трећег чина држи пажњу, са неколико баш напетих сцена и онда постане некако досадњикаво, бар мени. Могли су мало више маште и створова укључити, много сцена у мраку, подоста патетике...  Вреди дати шансу ако хоћете лагану забаву, увек можете одустати ако вам није по укусу. Можете и не морате гледати. Ок, симпа, за недељно поподне, заборављив.

  Филм "Затура" сам волео као клинац. Доста тога сам заборавио, поново сам одгледао и даље ми је забаван, смешан и поучан. Премиса је иста као "Џуманџи" (од истог писца) само у свемиру и мени лично је овај и дражи, некако је напетији, више из перспективе деце и наглашава братску љубав. Прави породични филм.

  Кратка препорука за Whatever happened to Baby Jane (Шта се десило Бејби Џејн). Прича о две остареле сестре које живе заједно, обе су бивше филмске звезде, једна од њих је страдала у саобраћајној несрећи и, будући у инвалидским колицима, зависна је од сестре чија нездрава љубомора расте и необично понашање бива све чешће док се развија деменција - или лудило? Филм поприлично смео за своје време, приповеда трагедију о зависти која се јавља и међу најрођенијима. Иако се води као хорор, и може да изазове страх и нелагоду, из данашње перспективе филм је више психолошки трилер. Напетост води причу (па, после дугачког али потребног увода). Одличан крај и две диве глуме: Бет Дејвис и Џоан Крафорд. Будући да се иза камера нису баш волеле и да су биле завидне, испред камера су обе заблистале у својим тешким улогама

  Smile (Осмех). Од Possesion, преко Entity и Babadook до скорашњег веома сличног It follows, хорори се често баве алегоријама траума или различитих психичких стања.  Е сад, да ли је то психичко стање или стваран ентитет, то у контексту хорор повести ни није суштински важно. Опасност је итекако стварна и треба је победити, а начини су махом једнаки - ако ју је и могуће победити. Да ли је Осмех добар филм? У домену хорора, где је веома лако склизнути у кич, да ово је добар филм. Главна глумица је сјајно изнела тешку главну улогу. Има неколико баш вешто урађених сцена које и нас гледаоце излуде, да не знамо шта је стварност. Али није ни баш сјајан филм. Има мало предвидљиву радњу и по мени беспотребне сцене препада ( jump scares). Не доноси ништа радикално ново или свеже али ок је за одгледати.

  Дански филм Klienten (Клијент) је трилер који смело чачка по друштвеним питањима. Наша јунакиња је психолог којој долази нови пацијент, по свему судећи серијски убица. Већ први сусрет са њим откриће јој многе шокантне ствари. Филм је добар јер се дотиче озбиљних друштвених и личних питања, на првом месту неодговорног и ружног односа према деци и какве то последице може да вуче. Да ли су само родитељи кривци за то или цео систем, и ми као део друштва? Филму замерам некад предугачке дијалоге, није било потребе да нам се све толико "нацрта" и подвуче, ок, разумели смо. Сметала ми је и глума главне глумице, јасно да се њен лик уплашио али мало је то превише. Иако мрачан и са поменутим манама, филм није лош. Провокативан, са добрим крајем.

  "Бог је умро узалуд" је одлична домаћа сатира коју верујем да је већина погледала. Чкаља глуми два брата близанца, отуђена због социјалних разлика, један је директор фирме а други њен запослени. Тада Ненад реши да замени место са Предрагом, да би својим колегама обезбедио боље услове рада. Ово је прича како функција, новац и моћ занесу и искваре људе. Изненађен сам да је и био дозвољен, приказује огроман раскорак у класама за време Титове Југославије. Чак има и један дијалог где каже (парафразирам) "борили смо се, учествовали у револуцији, чекали промене, докле више да чекамо?" Баш смело. Монолог на крају се може схватити двојако и раније сам замерао што помињу како Бога нема или је "умро узалуд", но то је више тужно и трагично тврђење човека који одбија Божији Рај и стреми да изгради само свој "рај" на земљи, приказ лудила које прожима све који су опијени похлепом и гордошћу. Критика сваког људског "раја", а данас их има и превише -

  Као зрелији опет одгледах Кустуричин "Отац на службеном путу". Шта ново рећи за филм који је и Акира Куросава убројао у омиљене? Смела критика друштвеног уређења која ни 85е (кад је снимљен) није престала да буде актуелна, а није ни данас. Не заваравајмо се да је само Југа имала ОЗНУ. Уједно је ово и политичка и друштвена сатира, будући да Меша којег тумачи Мики Манојловић, мимо својих политичких недоумица, није на чисто ни са моралним изборима - ако их тако и доживљава. Иако ликови нису сасвим изграђени, ни њихове приче нису до краја испричане, филм нам даје да завиримо у један историјски период, у једну одређену породицу, на неко време и занимљива је то прича, која нас оставља са својим утисцима, немајући никакву потребу да објашњава или заокружује себе. О величини скоро свих глумаца овде присутних сувишно је причати. Паја Вујисић, Мики сјајно глуми њему класични лик пожудног кретена, лепа Мира Фурлан, Мустафа краљина Надаревић, Давор Дујмовић као дечак (што ми је било не

  Филм "Соба" из 2019. Брачни пар купује кућу у којој проналази сакривену собу, а она испуњава све материјалне жеље. Пожелиш новац, ето га новац, шампањац - створи се. Но шта ако жена која је имала два побачаја пожели дете? И да ли ове испуњене жеље заиста могу вечно да трају? Погађате, ово је како психолошка тако и филозофска студија, алегорија о жељама које могу бити и надахнуће и погубитељи. Очекивао сам неки клише, демонско дете и којешта, а добио студију о људској природи, без дефинитивних одговора. Ако вам се свидео Тарковски са "Соларисом", препоручујем (иако је ово бледи омаж, један је Андреј). Ако вам се свидео "Inception", опет препоручујем. Сасвим солидно филмско искуство,  напетих последњих 20 минута филма. Има својих недостатака, ликовима недостаје мало више дубине, али све у свему солидно. 

  Филм "Mеган" (написан M3GAN) иако рекламиран као хорор, и има неколико језивих и напетих сцена, у ствари је сатира о томе како одрасли препуштају децу технологији да их она васпита. Деца, жељна љубави, замену за исту налазе у лажима технологије (у филму је то робот) и итекако овакво "васпитање" оставља последице. Не делим свеопште одушевљење филмом, није ово ништа радикално ново - хуманоидни робот ван контроле, али признајем да је добар филм снимљен у добро време. Ред напетих и језивих сцена, ред смеха и црног хумора, ред здраве критике нас самих - а углавном је то све помешано, и опет није сплачина, много вешто урађено. Нарочито ми се свиђа што филм себе не сматра сувише озбиљно, аутоироничан је, прихвата апсурдности или клишее своје приче. Неколико насилних сцена али без графичких приказа насиља, будући да је филм у хумористично-језивом тону. Као епизода "Зоне сумрака". Ко воли, може.

  "Grabbers" је ирска хорор-комедија, омаж старим филмовима са чудовиштима. На острвце долазе немани који сисају крв али не дирају пијане људе, чак их њихова крв трује. Наши јунаци долазе до можда не најбоље идеје за борбу против звери: понапијаће се ко стока. То их не чини сасвим безбеднима, па пратимо како се они боре против хорорне претње док су пијанији од Милића Вукашиновића у ток шоу деведесетих. Блесава премиса али добро извођење и изненађујуће паметан, ненаметљив хумор, са одлично урађеним чудовиштима и напетим ситуацијама, филм за препоруку - ко воли. Не препоручујем деци, очигледно.

  "Девета капија" је филм који има обећавајући заплет али он као да никуд не води. Можемо постављати питања о личности Романа Поланског али тешко да можемо сумњати у њега као режисера, и зато сам додатно разочаран. Још је ту и Џони Деп, ноар шмек филма и до краја опет - јадац. Да не спомињем крајњу неинформисаност, па ја као лаик знам да се књиге старе више векова не отварају без рукавица, не пушиш цигаре, не пијеш вино и не кркаш јањетину док их листаш, а овде то чине стручњаци. Пентаграм на књизи из 16. века о ђаволу, а пентаграм се утврдио тек у 19. веку као симбол сатане. Гомила рупа у причи, неколико микрофона у кадру и чланова екипе у одразу - од човека који је режирао "Пијанисту"? Сцене које су требало да буду страшне а биле су неугодне, "кринџ". Не препоручујем.