Маркове рецензије

  Највећа предност филма "Ђавољи адвокат"  је феноменални Ал Паћино (да не кварим ко није гледао) и један од најбоље написаних и изведених монолога о искушењима и људској слободи. Мени лично је предност и што је ово, у суштини, хришћанска алегорија, па видимо адвоката који полази од жеље за правдом и полако клизи ка жељи за личним успехом, одбацујући притом морални компас. Режија има нека поприлично добра естетска решења за контрасте светло-тама, придајући причи космички карактер борбе добра и зла. Од замерки, мада није ни замерка, тако су изабрали- има неких тако кич и неубедљивих момената, као да су сцене из МТВ спота, нарочито ако су уплетени помало смешни еротски елементи, а колико год Киану Ривса симпатисао као човека, поред једног Паћина се итекако примети да није тај калибар. Не може да прати ни Шарлиз Терон, тако да слабо и мариш за главног лика до краја. Опет, овај психолошки трилер са неким хорор шмеком свакако би требало одгледати због наведених разло

После овог филма ми је постало јасно да Марго Роби није само још једно (заиста) лепо лице Холивуда, већ озбиљна глумица и камо среће да чешће глуми овако сложеније и животније улоге, а не дводимензионалне ликове из стрипа и дечије играчке. Похвалио бих и Алисон Џејни која је бриљирала као хладнокрвна мајка. Овај је филм црнохуморна биографија, нешто у маниру Скорсизијевих филмова тог манира, само што овде у средишту нису "добри момци" мафије, већ нездрава породична, међуљудска и спортска атмосфера, са насилним, непредвидивим, живописним ликовима. Овај филм по истинитим догађајима (колико је истине у њему, и сам се шали на рачун тога), без сумње је вредан пажње. Врло необична атмосфера, доста црн, на моменте и горак хумор, жив ритам филма који ни на трен није досадан, па ко воли, нек изволи.  

  "Краљевство планете мајмуна" Добар биоскопски филм и исплатива забава. Јасно, имајте на уму да је ово филм са шимпанзама које причају, јашу коње и припитомљавају орлове. Но нисам ни у једном тренутку осећао да ме заглупљују. То је разлика између богате и паметне маште, и неуверљивих и немаштовитих лажи. Ефекти су никад бољи, невероватно колико је технологија напредовала. Глумци изузетни, очигледно је да су наставили традицију стила снимања са експресијама и гласом правих глумаца (људи ). Неке велике, епске сцене. Прича, ништа ново, али држи пажњу два и по сата колико филм траје. Настављено је у маниру претходних филмова, капљица запитаности о потреби насиља, склоности ка надмоћи, оправданости побуне... Ништа ново или посебно дубоко, ово је више забаван филм. И много визуелно леп, за разлику од Марвелових и осталих летњих блокбастера где те глава заболи од шаренила, луде камере и блесавог темпа и брзине, овај филм, иако сав у ефектима, понаша се као да то није

"Ја сам негативац?" "Да." "Како се то десило? Радио сам све што су ми рекли да радим." Ако би мене питали, убедљиво најбоља улога Мајкла Дагласа није она где глуми разне шмекере и богатуне, већ она где је човек којег је друштво дотерало до ивице и он пада преко. Falling down (не знам како су наши превели?) је филм који је имао озбиљну, озбиљну петљу, можда последњи филм пре овог политички- патетично-коректног лудила. Видимо овде Вилијама који на самом почетку прсне од бесмислене гужве у саобраћају и креће да се супротставља ама баш свему што нема смисла а што се труди да умањи значење смисла обичном, просечном човеку, а они то, ето, тек тако, прихватају. Довољно је погледати сцену у Мек Доналдсу (или каколи је већ у филму назван) где Вилијам има смелости и дрскости да пита зашто хамбургер није као на слици и који ђаво се радници осмехују. Но да ствари не би биле црно-беле, или можда да аутори филма не би кривично одговарали јер су шибнули пр

  "Испод површине" је норвешки филм о сестрама које роне из професије и хобија, па се дешава белај. Заиста јесте хороран на извесни начин, нарочито за мене који имам својеврсну фобију од дубоког роњења, а везану опет и са клаустрофобијом.Ево материјала да и вечерас теже заспим! Филм похваљујем због прелепе природе (ван воде) и зналачки снимљених сцена испод воде (иако под том водом нема никакве лепоте, живуљки и корала, па ми није најјасније зашто су ишли у недођију да роне, могли су било куд? Биле само две (логично) компјутерске орке паметније од наших јунакиња! ). Похваљујем филм и због огромне напетости, којој доприносе стварне сцене заиста снимљене под водом, без компјутера и којечега. То ми је највећи утисак. То је много тешко снимити, из више разлога. Мање више, може да буде продукцијска ноћна мора, укључујући осветљење, каскадере, некад и опасне сцене без прикљученог кисеоника, итд. Да не кварим утисак јер сам уочио неке могуће мане у физици или логиц

  Sound of freedom илити Звук слободе је филм који сам због тежине тематике избегавао да гледам. Осмелио сам се и остаје невероватна горчина и терет. Снимљен по истинитим догађајима, приказује агента који се осмелио да у Колумбији трага за децом коју продају у бело робље, ослобађа их и злочинце приводи правди. Филм показује жртве са изузетним поштовањем, нема, хвала Богу, никакавих експлицитних сцена насиља и злостављања али и овако имплицитно довољно је да вам се желудац преврће. Џим Кавиезел као и увек износи улогу одлично, као и сви остали. Што се тиче осталог, можда су ликови могли мало да буду дубљи, темпо приче мало више уравнотежен али у начелу ово је добар и на моменте веома напет, стално мучан филм који је заиста требало да буде снимљен. Језиво је у каквом свету живимо.  

  Мислим да у животу нисам чуо да неко не готиви Доналда Сатерланда и његово глумачко умеће. Човек је одличан и у комедијама, с којима је почео (M.A.S.H.), и у хорорима, где је остварио две култне главне улоге (Invasion of the Body Snatchers, Don't Look Now), одличан и у ратном и акционом жанру (Dirty Dozen) а као клинцу био ми је најпознатији као споредни лик у трилерима, а ту би често засенио остале. Никад класично холивудски посебно леп, али увек харизматичан и фаца, изузетан у глуми и уверљив чак и кад је у блокбастерима са сиромашним сценаријом. Поживео добре године и скоро до самог краја разваљивао у глуми - вјечнаја памјат.  

  Invasion of the Body Snatchers - филм из 1978, и наглашавам ово јер постоји оригинална и за своје време добра верзија из педесет и неке, и тотални ужас од филма са Никол Кидман који је промашио сву поенту приче. Овај, пак, "средњи" филм је редак пример да римејк надиђе оригинал (по мени!). Филм је можда и актуелнији него када је снимљен. Од почетка је заплет поприлично јасан: ванземаљци долазе на Земљу у виду микроорганизама који имају могућност да направе физичке двојнике заражених, са циљем да сви буду део једног великог организма. Концепт који пружа основ за многе социјалне критике, филозофска и реторичка сукобљавања, но филм успешно само "дира жицу" и оставља те да се бориш с тим питањима и запиташ не живимо ли већ у друштву које инсистира да се "утопиш" и обезличиш, отупиш и отуђиш? Многи су коментарисали да је филм можда био страшан у своје време али да данас није, но уопште нису схватили шта је оно што плаши. Ово није филм где се пла

  Овај филм узимам као пример паметно, скоро беспрекорно усклађеног звука у контексту приче и уопште кинематографије. Ако ме је овде нешто уплашило, то су ти кораци који одјекују плочницима Венеције кроз њене уске тунеле и скоро да можеш да удахнеш влагу и мемљиве мирисе града, а и теби пулс убрзава јер немаш појма који се ђаво дешава и шта ће следеће да се деси. Беспрекорно урађена атмосфера, беспрекорно стиснута нелагода, имаш осећај као да те је неко усисао у нечије лудило или си ти можда луд јер се чини да све иде својим током. Навикнути на конвенционалне приче, уобичајена чудовишта, на мрачне собе са изненадним препадима, љубитељи хорора морају да знају да је прави и апсолутно најстрашнији хорор увек био и остао онај унутрашњи - но он се, као у спирали, преплиће са спољашњим. Овде он почиње са страшним губитком члана породице, покушава да побегне у другу земљу, да би, у бегу од бола... Ех. Доналд Сатерленд, глумчина, у једној од најзахтевнијих, мооожда и најзахтевниј

  Прво бих похвалио изузетну глуму Кејлеб Ландри Џоунса - виђао сам га спорадично али после овог ћу га запамтити. Лик Бесон је познат по томе да у причи и режији често претерује, иде over the top и некада омане, а некада заиста успе (Taxi, Nikita). И овај филм има крајње нереалне моменте - али је играни филм, није документарац, и уопште не мора да ствара реалистичну али мора занимљиву и убедљиву причу, и он то чини. Убедили су ме и занимало ме. Ова смеша трагичне драме и акционог трилера није баш уравнотежена у темпу приповедања, али ће вас приковати за екран и добро забавити. Нарочито ће се свидети љубитељима паса. Нека вас не одбију моменти са трансвеститима, овде је у служби приче и лика, а не као уметнути идеолошки предложак. П.С. Увек делим дело од уметника, по питању Бесона, као човека га не поштујем али овде је учинио коректан посао.  

Добар је ово филм али Гибсон је као режисер поставио лествицу високо, и ово ми није имало једнак шмек као "Страдање" или "Апокалипто". Било ми је некако сувише конвенционално, холивудизирано, уобичајено - јер ова два поменута то никако нису била. Опет, не говорим да је ово лош филм, напротив. Прича је ово о адвентисти који из верских разлога неће да носи оружје у рату, због чега прво доспева у проблем, но касније се пројави као херој - болничар. Нисам доживео као икакву промоцију адвентизма јер нагласак је на истрајности и херојству. А ово је по истинитој причи, и јесам за то да се ваљано испоштују хероји који су спашавали животе, те је ово у начелу племенит филм са неким веома окрутним сценама блицкрига, такву жестину нисам видео од "редова Рајана". Оскар је сасвим заслужено добијен за монтажу, похвале и за поменуте сцене борбе. Моја лична замерка, но то је до мог укуса - овај филм је изашао после оних Гибсонових приватних будалаштина и

  Није ни почела школа а ја се већ прехладио. Гледало ми се нешто лагано, питко а забавно. Идеалан избор је био "Мерлин", мини серија из 98е. Сасвим ми има шмек старих фантазија од којих је круна Џексонов "Господар прстенова". Од недостатака бих истакао просто ужасне компјутерске ефекте и апсурдне анахронизме, боље да нису спомињали историјски контекст. Сјајна глумачка постава предвођена Сем Нилом, а прате га Изабела Росалини, Мартин Шорт којег нисам прво ни препознао а који често "краде шоу", Хелена Бонам Картер дивно мацнута као и често што је, увек фаца Рутер Хауер ("сузе на киши") а и она што је глумила злу краљицу у Гејм ов троунз, не знам име ни глумице ни лика. Снимљено за ТВ, формата 4:3, необично много труда је уложено у естетику фантазије, сценографију, и неке оригиналне приступе режији. Нарочито ми се свидела прича, класична стара бајка која обавезно има у себи трагедију, са неким модерним "обртима" (божанства

  Мини серија "Гуливерова путовања" из 1996. је апсолутно најбоља и оригиналу најизворнија екранизација романа. Ретки знају да Џонатан Свифт нипошто није написао дечију бајку о човеку који се обрео у свету сићушних људи, напротив, његов роман је у своје време био контроверзан, будући да је написао толико оштру и горку сатиру да су га оптуживали да је мизантроп. Ова серија ипак донекле ублажује Свифтов цинизам и немилосрдност, бар на крају остављајући простор за неку наду за људски род. Лилипутанија је тек први од 5 светова нашег јунака. Гуливера савршено глуми Тед Дансон, познат из серије "Кафић Уздравље", и ми га пратимо у његовим догодовштинама кроз четири суманута света, уз обиље сатире, црног хумора и паметне критике друштва. Свифтово сјајно увиђање апсурдности нашег света преточено је у оно што данас зовемо монтипајтоновски хумор (чега је био претеча). Феноменални практични ефекти изнедрени из продукције Џима Хенсона (Лавиринт, Мапетовци...), одли

  Greener grass или "Тамо где је трава зеленија". Ево га један уврнут и оригиналан филм. Ова црна комедија апсурда и сатира више делује као низ скечева на рачун "савршених америчких породица" него целовечерњи филм, иако су некако шале успешно спојили. Као амерички Монти Пајтон који је режирао брат Вес Андерсона. Није баш смехотресно јер знаш колико су теме горке али јесам се смејао, све до самог краја, кад сам прогутао кнедлетину. Син који се, након притисака да буде савршен и талентован и паметан, просто претвара у пса и сви су ок с тим, лакше им је да имају љубимца него дете. Дете које након једног гледања дечије серије "Деца са ножевима" ( ) постаје напрасно насилно и свима је савршено јасно да је то једини узрок његове насилне природе. Другарице од чијег мишљења је зависна: "Јеси ли срећна?" "Не знам..." "Јеси ли заиста срећна? Мислим да треба да се разведеш." (Истог трена одлази до мужа и каже му да жели развод.

Режисера сам приметио раније, Оз Перкинс ( син Ентонија, филмског Психоа) има невероватно умеће да хорор прикаже кроз слику, са њеним симболима, сенкама, угловима и кретањима. При том је свестан да најстрашније остаје у нашој запитаности. Свидело ми се, изнад свега, велико мајсторство у режији и фотографији, стрпљивом темпу, па и звуку (ако можете, користите слушалице). Сваки кадар је као једна мрачна прича. Свидела ми се глума и, иако похваљујем и главну глумицу, Николас Кејџ је овде просто засијао. И стојим иза тога да он никада и није био лош глумац, већ просто има свој, јединствен стил, у маниру немих филмова, који је увек на ивици да буде пропаст и преглумљавање, или да одушеви. Ова улога је као писана за њега и радује ме да је поново добио похвале критике. Но одушевила ме је и Кирнан Шипка, за коју сад први пут чујем, али сам изгуглао након сцене од једва неколико минута са њом, дуго не видех језивији филмски дијалог. Од замерки, расплет ми је некако натегнут и уз

  Backcountry (2014) Илити "Дивљина". Одличан филм о преживљавању у шуми. Саветујем да не гледате трејлер ни постер, тако сам налетео на филм на ТВу и боље је да не знате шта прича носи. Доказ да за добар филм не треба ни много пара, ни много глумаца, чак и једноставна прича може да учини много ако је режисер овако вешт и глумци добри. Заљубљени пар одлази на камповање, атмосфера се полако и лепо изграђује, упознајемо ликове, и онда креће напетост. Има неколико сцена које могу узнемирити но свакако вреди погледати пре одласка на камповање, чисто да не би коме пало на памет да понови грешке наших протагониста.  

  "Humor me" је комедија-драма из 2017. године са увек сјајним новозеланђанином Џемејн Клементом, мало необичним са америчким нагласком. Ово је мален филм, ништа револуционарно ни ново, али филм за једно кишно поподне, рецимо, са лаганим хумором и реалном животном причом, без сувише мрачних тонова. Сценариста и режисер позоришних представа истог дана добија отказ и жена га оставља, одлази са дететом и мора да се сели из стана. Одлази код оца који форсира позитиву, што уме да буде напорно. Рекао би човек, депресивна прича али није ни најмање, чак је и комична иако се умесно дотиче стварних проблема, а то је (не) одустајање од себе, и (не) прихватање смрти ближњих. Лаган филм, животан, са покојом шалом на коју ћете се насмешити, можда не смејати на глас. А провуче се и значајан број дубоких увиђања, све у опуштеном маниру. Бави се тиме колико је опасно ако човек временом одустане од себе али и односом према родитељима. Мени се свидело, ништа што морате одгледати

  Џена Фишер ми је била много симпатична док је износила лик Пем у серији The Office. И овде је у лику драге особе, љупко харизматичне и људски несигурне, нешто чега је све мање у филмовима јер ваљда феминисткиње мисле да је то слабост, па жене често приказују сасвим супротно. Не памтим да сам "забаговао" пред тв-ом због романтичног филма, но мало се и њихов шмек променио од 90их, нису толико сладуњави и неупечатљиви и уплету у себе и озбиљна животна питања. Овде је то улични извођач, "Џиновски гвоздени човек", како се филм и зове, кога оставља девојка и, за разлику од већине клишеа, не можеш је ни кривити - као што она рече, некад нико није крив, путеви су нам се разишли. И ту је већ филм покупио моје симпатије. Реалније је. Између главних ликова има хемије, навијаш за њих... Једина замерка су сувише пластично приказане неке ствари, конкретно, лајфкоуч удварач, познат нам из "Веселих седамдесетих", и напорна родбина - није се направио ба