Маркове рецензије

  Много ми је било криво кад је Николас Кејџ због своје лудости и дугова пристајао да глуми у очајним филмовима и још очајније глуми, те постао предмет опште шале. Откуд знам, некако сам одрастао уз њега, и имао ми је увек ту неку комично-драматичну харизму која ми се много свиђала. Dream Scenario је филм као створен за њега. Ово је црнохуморна повест о човеку кога људи широм света почну да сањају, због чега постаје славан. Многи расправљају о чему је филм заиста, али као да је важно, ово је једно крајње шашаво и сатирично путовање, одлична студија веома уверљивог карактера. Кејџ, као и увек, феноменално износи лик неснађеног и нервозног лика, и успева у неколико наврата да ме насмеје до суза. Али, то сам ја, многим неће лепо пасти неконвенционалан хумор и прича која не нуди уобичајена решења, ни сатира која реже по свима нама. Немам благе везе зашто стоји да је ово комедија-хорор, нема овде хорора ништа, више је сатира и подоста надреална прича о гордом, али свакако допадљивом лик...

  Truth About Men ( Sandheden om mænd) илити "Истина о мушкарцима", одличан дански филм. Назив је омашио поенту, иако нема сумње да се многи мушкарци могу пронаћи, али могу и многе жене. Ово је одлична, феноменална студија карактера, и није ми увек главни лик био допадљив али могао сам да ускочим у његову перспективу и то је најважније. Крајње реалан, животан, на моменте духовит, на моменте суров. Кад се заокружи, горак филм, али га препоручујем. Води се као комедија и има неких комичних момената, нема сумње, али у начелу је драма. Сценарио о писању сценарија, има тај мета моменат, они често одлично докуче поенту. Кад додате да је мета филм о љубави, нипошто не очекујте класични хепи енд, то вам је исто јасно. Постер драстично маши поенту и тон филма, много је озбиљнији. Не разумем шта раде ти људи у маркетингу.  

Одлагао сам гледање овог филма јер се тиче једне од ретких тема на које сам баш осетљив. Али одгледах га. Знам да многи воле овај филм али ово је како сам ја доживео. Општи утисак. Сјајна (тада) млађана Роунан коју лако зготивиш, некако душица филма, и сјајан (као и увек) Стенли Тучи којег до сржи замрзиш. Волберг је тешки промашај за озбиљну драмску улогу, човек је за комедије и акције. Велик проблем имам са тоном филма. Питер Џексон је створио савршене "Господаре прстенова" али не уме да балансира кад се ради о споју животне трагедије и фантазије. Некако је сувише... филмски идеално, а то некад смета у темама трагедије. Непријатно је, сентиментално, без дубине праве трагичности, којој се смисао и лепота сасвим губи, бар у почетку. Искрено, озбиљнију драму и потрес ми је изазвала погибија коња у фантазији Neverending story, јер људи нису улепшавали преко границе, што се овде беспотребно чини. Чак и визуелно залази у кич. Тон је сасвим промашен, чак и поента филма, да не спом...

  Препорука за опуштајуће филмове у празничним данима. The Princess Bride је филм коју је већина погледала, ако није, свакако би требало. Филм је забава за целу породицу. Има довољно бајке, комичне акције, естетике и шашавости за најмлађе. И довољно хумора, романтике и мета-момената за оне старије. Филм је успешно у исти мах уверљива бајка, пародија на клишее и збирка изненађујуће мудрих изрека. "Хоћеш да ми отмеш оно што сам законито украо!" "Спустимо камен и мач, и поубијајмо се цивилизовано, голим рукама." "Живот је бол. Онај који тврди другачије, нешто продаје." "Смрт не зауставља праву љубав. Може само мало да је одложи." "Лепо спавај и сањај велике жене." Додајмо привлачности искључиво практичне ефекте, оку пријатну естетику, природан темпо и просто беспрекорну глумачку поставку, мени је ово пример одличног филма. Ретко који је успешно избалансирао све поменуте моменте. У први мах непопуларан, данас оправдано култни, савршен филм ...

  Оде к Богу још један од мени драгих лудака, углавном нејасан и збуњујућ, акробата на спирали свесног и подсвесног, велемајстор узнемирујуће покретне слике која доноси умирење ако јој се ваљано препустиш, привидно ћакнут, у начелу геније, господин Линч. Човек је од почетка штрчао из холивудских оквира и некако успевао да се одржи на површини, мада је увек делио публику. Значајан део мојих сноликих и апсурдних прича (од којих вам је познат проценат) не би постојао да ме Давид Линч није осмелио да најскривенијим, најдубљим и најнејаснијим деловима себе не јуришам праћком на голијатске страхове и слутње, на наметнуте и прихваћене бесмисле и на сасвим неосноване бриге које се морају оголити и презрети. Овај господин није тек викао: цар је го!, он нас је радије стављао у позицију голих и гордих који марширају и остављао нам слободу хоћемо ли се обући или наставити да правимо будале од себе а помало и од других. Но умео је да сецира психолошки развој и постојање зла и добра, неко би рек...

  White Lotus је америчка сатира-црна комедија- драма која већ трећу сезону успешно огољује празнине и заблуде неокапиталистичких идеала. Не бих нашироко писао о серији, не знам ни да ли бих је препоручио јер је до укуса гледаоца, уме да буде веома горка и брутална, но другачије можда не би ни допрла критика до оних којих се тиче (мада не допире ни овако, баш њих брига). Као позитивно изненађење ове сезоне био је Патрик Шварценегер који је немерљиво бољи глумац од чувенијег тате. Арнолда већина нас готиви али, истине ради, није баш материјал за Шекспира или Нушића. И остали су сјајни. Болесни монолог легендарног Сема Роквела био је виралан јер огољује суву истину: кад би човек имао све што зажели, не би било довољно, упропастио би самог себе у својој незаситости. Сезона је могла бити много краћа, неке ствари се само понављају, но опет, у времену кризе креативности, у начелу сам задовољан.

  Plus  One (2019) је америчка романтична комедија новије генерације која ме је позитивно изненадила. Двоје пријатеља, момак и девојка, договорили су се да заједно одлазе на свадбе у време сезоне, јер је забавније. То је заплет. У филму глуми већ познат и добар глумац, Џек Квејд, син Дениса Квејда и Мег Рајан, али ипак је "украла шоу" Маја Ерскин, његова филмска партнерка. Мајин лик у почетку иритира и збуњује, да би те засмејавао и на крају сасвим придобио својом луцидношћу и добротом. Рекло би се, сасвим класична прича о двоје пријатеља који започну везу, али веома вешто и свеже изведена. Прво, ликови су много слојевитији него што ром-ком иначе нуди, на моменте вас нервирају, нећете се у свему с њима сложити али - живе су личности, харизматичне, неуравнотежене али им поверујеш. Хемија међу главним ликовима је дивна и забавна, просто те вуче да гледаш. Хумор неће свима пасовати јер је вулгарнији и није толико сладуњав како смо навикли у жанру, али опет се своди само на доско...

  Није нека тајна да не волим посебно Марвел филмове. Али. Један од ретких изузетака била је серија Daredevil (у слободном преводу Небојша, у буквалном 'ђаво који изазива', у сленгу нрустрашив лик). Аутори и екипа су имали приступ који је ближи Нолановом "Бетмену", мрачан, реалнији, стрпљив. Додајмо томе да је Мет Мурдок илити Дердевил отворени, доследан и упоран хришћанин, што је данас постало непопуларно у медијима. На све то, у три сезоне серије скоро да није било компјутерске анимације, већ чистокрвна кореографисана табачина, често у једном непрекидном кадру, и тако паметно и стрпљиво уклопљена у причу и мотивацију ликова, да те туче памтим као неке од најлепших и најнапетијих налета филмског адреналина. Право оно витештво. Ако мене питате, једна од најбољих акционих и крими, могу рећи донекле и ноар серија, нарочито прва сезона. Потоње су имале своје недостатке, али опет су држале пажњу, чему је допринео и улет лика Панишера (Кажњавача) у причу. Требало је имати ...

  Филм који је снимљен тако што су људи скупили новац и сами га снимили. Ти инди филмови (од independet - независни од студија) могу бити бисери или пропасти. Овај није пропаст али има недостатака који га спречавају да буде бисер. Премиса ми се свиђа, аустралијска влада заташкава нешто око давно напуштених подземних тунела (ваљда је то заиста и било, па су проширили идеју) и новинарска екипа, после неуспеле истраге, силази доле да провери о чему је реч. Овај филм највише игра на атмосферу и будући да сам благо клаустрофобичан, ту ме је сасвим заинтригирао и помало уплашио. Стварно делује да су сишли у напуштене, мрачне, прљаве и поприлично језиве тунеле где се крију бескућници и ко зна шта још, а будући да су имали нажицан буџет, вероватно су то и урадили. Глумци су сасвим на месту, мада мислим да би њихови ликови далеко мање причали у датим ситуацијама. Највећи пропуст је што су сцене прекидали разговорима са актерима тих догађаја који из касније перспективе причају како су се осе...

  Апсолутна препорука. Гледајте ову мини серију, сами или са децом. Одмах да кажем да сам много пристрасан што се тиче Астерикса. То је, просто, стрип уз који сам одрастао, који много волим и чији хумор ме развесељава од четврте године до данашњих дана и много је утицао на развој мог хумора. На касети сам имао цртаћ истог назива из 89е, један од најбољих из франшизе, а ово се не може назвати римејком јер спаја више стрипова и додаје неки свој шмек. Анимација је беспрекорна, ликови су тако сјајно оживљени, много је смеха на визуелном геговима и изразима. Од замерки, мањкало ми је оних дужих дијалога и језичких неспоразума, друштвене сатире, а превише ми је било анахронизама и мета-коментара (иако је и то увек био саставни део Астерикс универзума), но могли су боље расподелити. Последња епизода мало одудара у тону, фалило је хумора. Но опет, све у свему, једна од најбољих екранизација Астерикса, укусна модернизација, важно је да су успели да пренесу дух стрипа и да ме баш здраво насм...

  Ако занемаримо култни статус оригинала из 1954. године, ово је убедљиво најбољи филм о Годзили који сам гледао. Све је, просто, ту. Главни ликови који не доносе увек најбоље одлуке али баш зато делују стварно и интересујеш се за њихове животне приче, а које су, опет, испреплетане са социјалним несигурностима и личним траумама. И ту је филм поштен омаж оригиналу, Годзила остаје метафора за ратну, чини се, незаустављиву катастрофу и човекову спремност да је надиђе и избори се за животе најмилијих. Са драстично мање новца него што улажу разни Марвели и Дизнији, јапански креативни тим је изнедрио сасвим уверљиве ефекте и поприлично напете сцене свеопштег уништавања од стране Годзиле. И поред свега тога, нису били препотентни у стварању превелике мелодраме или неких филозофско-друштвених коментара, нису се заиста бавили тиме како прецизно функционише физика бродова и авиона, јер нису заборавили да је ово филм о џиновском гуштеру који бљује експлозије и да људи изнад свега желе да се з...

  "Понекад Бог као да воли да стави два типа у џак и пусти их да се потргају." Changing lanes је одличан трилер-драма о томе како се живот може искомпликовати због наизглед неважног чукања аутомобила током престројавања. Филм се бави питањима морала у непредвиђеним околностима. Можемо да ускочимо у кожу оба лика и запитамо се шта бисмо ми урадили и шта заиста радимо. Сем Џексон класично изузетан, а чак и Бен Афлек добро износи улогу (махом ме нервира као глумац али ово му је легло). Има доста хришћанске, ненаметљиве симболике и значења, и некако сасвим уверљива и могућа прича о обичним људима у обичним ситуацијама, о сасвим могућим реакцијама и брзом ескалирању ситуације далеко од наивних сукоба и проблема.

  Mare of Easttown, минисерија Непопуларно мишљење је да је најбаналнији лик који је Кејт Винслет икада глумила била она неверна жена која је допустила да јој се швалер којег је познавала два дана удави јер је столица на којој је плутала била уска за њен ноблес. Но и са тим ликом, жена је велемајстор глуме и ни овде није изневерила. Почела је серија као веома досадна мелодрама са крими елементима, сви су депресивни и сви имају трауме, све пршти од развода, самоубистава, дрогирања, плача, и мало ми је тога, искрено, преко главе у свим живим модерним филмовима и серијама. Смористе. Ту је и убачен лик ћерке лезбејке чије сцене и појаву све скупа можете комфорно премотати, њен лик бих из целог сценарија избрисао, ето, убачен елемент са се задовоље апетити оних који то изискују. Негде од 4. епизоде, чини ми се, стање се захуктава и ту је једна веома напета и неочекивана сцена, скидам капу. Онда опет преокрет на преокретов преокрет и мало су ту форсирали ствари, нарочито ако се све одвиј...

  Један од ретких хорора које могу да гледам више пута је култни 1408. Можда најбољи филм о уклетом простору (ценим Кјубриково "Исијавање" највише због кинематографије и фотографије али није ме толико истриповао и излудео као овај). Сцена кад маше човеку из суседне зграде, тако једноставна, ненападна, урезала ми се вавек. Додајмо бебу која однекуд плаче, радио који самовољно пушта шлагер (запамтио сам песму по јези која изазива), апсолутну присилну изолованост... и не бих много откривао. Филм сјајним режисерским визуелним умећем чини све да те постави у позицију главног лика и сасвим те збуни и излуди, да не знаш шта је стварност и шта заиста радиш. Као да то није довољно, добрано и додатно ме уплашило кад сам филм гледао други пут. Био је то сасвим другачији крај. Не само што ниси сигуран шта се заиста дешава у филму, постанеш несигуран шта си уопште гледао и да те, попут јунака, није зло излудело. Направили су паметну, мета- ствар, и пустили филм са 3, 4 различита краја. Џо...

Очигледан омаж на Evil Dead, овај филм успешно спаја комедију и хорор и, невероватно, успева заиста у исто време да буде и смешан и страшан. Такође је урађен у маниру Б филмова само што је снимљен у стилу found footage. Наиме, неки тиктокер или шта ли је, има екстремне лајв снимке зарад лајкова и тако опсесивно жељан популарности и новца од спонзора улази у уклету кућу. Све видимо кроз његове камерице. Човек који је филм написао, режирао и монтирао носи и главну улогу маестрално и толико је природно смешан да је овај филм много изнад многих хорор комедија које се сувише труде. Кроз све то је суптилно проткана сатира инфлуенсер и кансел културе. Изненађење је што су хорор сцене урађене озбиљно, те се можеш добрано испрескакати али одмах потом чујеш главног лика како у реакцији вришти као жена. Напослетку је ово као вожња у оном хорор парку. Можда се неће свима свидети, ипак је ово необичан спој, но мене је баш забавио.

  The Monkey. Сећате ли се како сам помињао да је поприлично тешко ускладити жанрове комедије и хорора а да уједно буде и смешно и страшно, и навео неки добар пример? Ево га један лош, бар што се тиче усклађивања жанра. Комични тренуци, мада били и веома црни, умањују могуће изазивање страха, а обиље окрутног насиља и мрачна психологија личности нас спречавају да се смејемо. Било би много боље да је овакав или мало промењен сценарио дат, рецимо, Тиму Бартону на почетку каријере, па и Дени Де Виту (озбиљно потцењен као режисер, његова "Матилда", "Баци маму из воза", "Рат Роузових" су примери како црн хумор може бити укусан и смешан, уз његов откачени и смели рад камером). Овако, Оз Перкинс, који ми се свидео у "Lonlegs", а можда чак и више у мрачнијем осврту на "Марицу и Ивицу", овде губи конце и не усклађује атмосферу и тон, а прича је посвуда и нигде. Није ово тотално бачено време, али нисам баш ни увидео поенту свега.

  Овогодишњи Warfare је можда најреалистичнији приказ модерне ратне битке што се техничке стране тиче. Снимљен је сасвим по казивањима преживелих америчких војника у овој америчко-ирачкој бици. Јасно да у самом почетку имам проблем с тим, и да ми сцене осматрања терена с висине буде сећање на бомбардовање наше земље 1999е. Зато сам и истакао реализам са техничке стране, јер имамо мало непоуздане приповедаче овде, то већ знамо сви. Упркос томе, филм се ама баш нимало не бави разлозима рата и икаквим контекстом истог, не бави се ни кривима и недужнима, чак је поприлично искрен и колико америчка војска не поштује приватност и имовину других. У свом реализму се, заиста, не бави позитивцима и негативцима, приказује почетак једне битке и перспективу једне стране, не залазећи у ичије мотиве или политике. И можда другачије и не би могли одати поштовање страдалима, јер верујем да ни они не би били задовољни да се стварају хвалоспеви рату. Овде скоро да нема оне кинематографске лепоте и прор...

  "Ружна полусестра" је одличан овогодишњи дански филм, прича о Пепељузи из перспективе поменуте сестре. Махом га најављују као хорор али он то и није заиста. Више је сатира, црни хумор, психолошка историјска драма, а сцене које иначе припадају хорору некако су више нијанса овим жанровима. Теме са којима се филм бави су разноврсне и паметно уклопљене: лоше родитељство, притисак друштва ка лепоти и пречице до ње, булимија, спонзоруше, подвођење, итд. Главна глумица је феноменална, вежеш се за њен трагичан лик. Видим да је неко коментарисао "Уопште није ружна, природно је лепа." Да би добио одговор: "Пааа... да, то је и поента." Филму замерам неколико, по мени, беспотребних сцена голотиње, јасно ми је шта су хтели да постигну, на све поменуто ту је и сексуална фрустрација, и чак су и те сцене уврнуто комичне али некако ми штрчи у односу на целину. Да, има ту и крвавих и гадних сцена, али опет су ту да се подсмевају људској таштини и да нас можда уплаше куда ...

  Многи наводе ону сцену у полицијској станици као најпотреснију у "Манчестеру поред мора", но мени је баш ова, са постера. Приказ како људи могу различито да реагују на несагледиву трагедију. Филм је минималистички, не труди се да створи сензацију, нити да манипулише осећањима, чак је и прича сасвим неупеглана, тече како би текла у стварности. Нема велике катарзе, нема великог решења, људи живе, преживљавају, боре се, трзају, са трагедијом, болом и кривицом. "Не можеш тек тако умрети" "Нема ничег ту." Која каменчина у грлу кад сам чуо ове две реченице. Груба, неотесана каменчина, хоће да пробије, али као и главни нам не-јунак, гутамо и гутамо и гутамо. Многи, на жалост, могу да се с овим толико повежу. Кејси (екстремно бољи глумац од брата му Бена Афлека) заслужено је добио Оскара, по мени, добио би га и за Gone Baby Gone, још један филм који ми је, можда још више истргао срце из груди, јер радим са децом и знам да је сувише тако тешких прича. За одвојену...

  Истине ради, почео сам се смејати кад сам схватио да се духови покојника свете јер нису сахрањени по фенг шуију. Но истина је да људи верују у различите ствари и било је освежење видети натприродне појаве које се дешавају по правилима другачијих веровања, и да их успут упознајем (ако их нису измислили само за потребе филма, али опет је ок), типа, да се кремације не врше кад пада киша јер душа неће отићи на добро место. Једном сам и сам написао сатиру-хорор, шта би било кад би сва наша сујеверја била истинита. Не смемо никада заборавити да је сваки филм - фикција, легенда, машта, која може и не мора да буде реципрочна стварности али која свакако мора да нас "чачне" овде и данас. Тако да је Ексхума један одлично режиран хорор филм, са сабласном атмосфером, сјајним глумцима и добром алегоријом која се тиче сећања на жртве рата. Имам проблем са нарацијом која се беспотребно сувише компликује, као да су збили серију од 5 епизода у филм, но и као серија сувише је ту подзаплета и ...

  Одгледах серију "Воља синовљева". Као што сам раније писао, овако нешто није раније снимљено код нас, а реч је о причи у постапокалиптичном свету која се увелико надахњује нашим епским песмама и историјом. Кроз све то провејава један шмек стрипа, што неће свима бити по вољи али ја сам одушевљен. Ваља напоменути да уопште није једноставно направити и измаштати цео један "свет" и упознати нас са њим и његовим законитостима, друштвеним нормама, поделама, веровањима, итд. Иако све ово није сасвим оригинално, има ту и Побеснелог Макса и Џеремаје, има и Куросава - Леоне тихих јунака у хаосу, и позајмљеница из наше историје (данак у крви, гусле, племена...) - ипак је свеже, храбро, држи пажњу. Ту је динамика коју нисмо навикли да виђамо у нашим остварењима, где се некад сувише форсира дијалог и једнолични кадрови. Овде се стално нешто дешава али не толико да ти бомбардује чула и да се изгубиш у подзаплетима. Временски пребачаји су такође одлично урађени, сјајна структура...