Маркове рецензије

  "Ивица и Марица против вештица" је имао толико лошу оцену критичара и звучао ми је толико лоше да нисам ни помишљао да га гледам. Онда сам случајно на телевизији наишао на филм и одгледао га. Елем, филм се зове "Ивица и Марица против вештица" и не можете очекивати неког Тарковског или Кополу. Мени се свидео јер има тај неки шмек који су имале серије 90-их, типа "Бафи", или онај "Тарзан" са паранормалним створењима. Свидело ми се што су углавном практични ефекти, дакле, костимиране и нашминкане гротескне вештице и студио претворен у пећину, итд. Свиделе су ми се ненамерно (или можда намерно) смешне сцене, типа, кад се боксују са вештицом (хахах), или кад Ивица улеће у кућу правећи колут напред да би га вештица декнула лопатом, и тако то. Многи филму замерају на крвавим, насилним сценама али мени су и оне карикатура правог насиља, подсећају мало на лоше слашер филмове. Све је у филму неозбиљно и помало глупо али опет ти је занимљиво, јер је у све

  Овај филм је дефнитивно само за особе које цене необичне ствари. Иначе волим све филмове који укључују тзв. stop motion технику, будући да је за тако напоран стил снимања потребна велика љубав, па филм скоро увек буде одличан. А овај филм је режирао и писао човек који је добио Оскара за ту технику, мајсторисао је у "Парку из доба Јуре" (оригиналу), Робокапу, Ратовима Звезда, итд. Ово је, по сопственом му признању, нешто што је желео да уради сасвим мимо холивудске класичне приче. Филм је његова визија пакла, хипербола и алегорија о људском злу. Хијеронимус Бош за 21. век - ако вам се свиђају Бошове слике вероватно ћете волети и ово, јер сличан осећај изазивају. Ниси сигуран шта гледаш али не можеш да скренеш поглед, иако је често одвратно, прљаво, вулгарно, насилно, а опет, парадоксално, из неког разлога племенито. Људи који воле конвенционалне приче, комедије Џулије Робертс и немају желудац за ружно, обавезно нека прескоче. Они којима су спотови Toola кул и немају проблем

  "Последње путовање Пола В.Р." је солидан, не и сјајан француски научно-фантастични филм. Свидела ми се ретро-футуристичка естетика и пријатна, питка режија, без бомбардовања чула, а са одличном музиком. Глума је одлична, сценарио је могао бити мало бољи али сам све у свему задовољан. Многима ће сметати недореченост али мени се свидео јасан омаж "Соларису" Тарковског, та поетичност која се бави губитком драге особе, а овде и животом после смрти. Па ако не захтевате све научне одговоре, леп филм за одморити очи.

  Lost city - па, нису фолирали у маркетингу, оно што видите, то и добијете. Лагану, наивну причу, са покојом добром шалом и предвидљивим крајем. Код мене то зову "тралала филм". Не могу рећи да је ужас, не могу ни да је сјајно. За убити време сасвим океј, опуштајућа забава са покојом досадном сценом, нарочито у другој половини филма. Издвојио бих сјајног Данијела Редклифа (престанимо да га зовемо Хари Потером јер је много више од тога!!!). Редклиф је урнебесан и убедљив као негативац и сад ћу да погледам неки његов филм. Е да, за даме, ту је и Бред Пит у свом фазону, глуми специјалца, стандардно добар.

  Често пишем рецензије филмова, ово је први пут да пишем о глумцу, а човек је заслужио да се о њему пише. Мој први сусрет са Реј Љотом је филм о мафији „Goodfellas“ где просто осваја харизмом и добром глумом. У овом чудном споју црне комедије и крими филма, не знаш шта да мислиш о његовом лику, да ли је добар, да ли је лош, али оно што је сасвим сигурно, био је то жив лик, неко кога можеш да замислиш у својој средини, и у својим немирима и шмеку драг. Као главни лик, полицајац - опсесивни коцкар у филму Phoenix , сигурно је освојио моје симпатије, као клинца ме је крај добро продрмао и тад сам запамтио име Реј Љоте, док га је добра већина памтила као „онај са плавим очима“. Unfogettable је неправедно занемарена филмчина, где Рејев лик користи неиспитану дрогу не би ли примио туђа сећања и открио убицу. Кроз маглу га се сећам и у Coplandu, опасно потцењеном филму којег бих требао да се подсетим, али знам да је био сјајан. Реј је често глумио у комедијима, често би у њима пародирао свој

  „Many saints of Newark“ , приквел „Сопранових“ почео сам да гледам не желећи уопште да филм посматрам везано за серију, већ као одвојену причу. Као одвојена прича овај филм је веома лош, као приквел не могу ни да га доживим. Као кад би неко рекао да је приквел "Досијеа Икс" наш "Свемирци су криви за све". Ето, толико се наставља на дух и смисао серије. Серија је имала неки свој стил, укус, смисао, и прича о мафији је само била поставка за дубока психолошка, филозофска, емотивна истраживања људске душе. Ово је једна карикатура мафије, а и карикатура серије „Сопрано“. Па довољно је погледати човека који је глумио младог Силвија – шта је то, забога, Курсаџије? Прича је хаотична, набацана, чему сад та расна (не)трпељивост, испаде да су Афроамериканцима главни проблем били италијански мафијаши-расисти? Филм је идеалан за тужбу Американаца италијанског порекла. Одвратно су их приказали. У Сопрановима је бар било и позитивних ликова, и они негативни су били далеко сложен

  You Won't Be Alone је македонски филм кога су званично окарактерисали као хорор, али ја га не бих тако назвао. Више је етно-бајка, какве су причали браћа Грим или какве је и Вук Караџић бележио, а већина њих, заиста, имају у себи доста хорора. Вештица која је цео живот провела изоловано узима обличја различитих особâ и упознаје живот. Тако да је овај филм чудан спој The Witch, Маликовог Дрвета живота, и богатог македонског фолклора. Мене је ово последње највише дојмило. Прикази лепог и тешког сеоског живота у 19. веку, из перспективе особе којој је то све ново, којој је то све игра, искуство, учи се мирису, додиру, осмеху, плачу, интимности. Тако да се филм, у суштини, бави егзистенцијалним питањима кроз бајковит, поетичан (буквално главни лик исказује поезију), па и хороран начин. Мане филма су веома спор темпо, понављајући обрасци, и на крају ипак некако млак утисак, иако сâм филм јесте добар. Ваљда емоције нису досегле ону зрелост коју су аутори очекивали (јер нарација није то

  Spoorloos илити Vanishing је холандско-француски филм из 1988. године, по жанру и стилу трилер, али по свеукупном осећају један од најјезивијих хорор филмова које сам икада гледао. Припадам оним гледаоцима којима није проблем да гледа зомбије, вампире и остала чудовишта, али бих два пут размислио смем ли да се суочим са неким документарцем о неделима које чини човек. На крају крајева, све приче о чудовиштима и зверима углавном су алегорије за зло у нама самима или око нас, страх од непознате претње, било да је унутрашња и спољашња. Овај филм је по свом реализму озбиљно близу оних добрих, старих филмова по истинитим догађајима. Млади брачни пар се зауставља на бензиску пумпу и у навали туриста жена нестаје. Муж постаје опседнут у жељи да сазна шта се догодило. Цео филм је снимљен скоро без сенке, отмичар је приказан као скоро савршен муж и отац, и све то целој причи даје додатно језиву ноту, тим пре што увиђате да се тако нешто могло десити било коме од нас. Крај филма је посебна прич

  Филм Possum бих препоручио само искреним поштоваоцима хорор жанра јер је један од најбољих које сам скоро погледао. Филм нема ниједну експлицитно насилну сцену, чини ми се ни кап крви, сав ужас је онај психолошки, имплицитни, а он је тако мрачан да остаје уз човека и након одјавне шпице. Филм има више симбола него глумаца, мрачне, надреалне слике одвијају се у прљавим и ружним провинцијским улицама и запуштеној кући која очигледно крије неке страховите тајне. Главни глумац са мало речи и много умећа нас уводи у померен универзум протагонисте (или антигонисте?). Ако вам је темпо филма спор, или се ствари некако понављају и мало тога конкретног се дешава, не бојте се (ако успете да се не бојите) крај то све оправдава и објашњава. А крај је такав да, кад наслутите последњи рез неколико секунди пре одјавне шпице отме вам се "браво". Опет, Possum заиста није за оне који очекују уобичајену филмску причу, поприлично је ишчашен и мучан за гледање, што се већ и по постеру види. А ко

  Четири џангризава старца у зору се сусрећу у локалном кафеу и ми одједном видимо њихова права лица: то су демони. Они износе искуства о различитим начинима како искушавају људе у модерном свету. Један погура лудило мржње који свакако носе у себи, други их препусти да живе живот не трагајући за смислом, итд, да не кварим угођај. Обиље црног хумора, сатире, критике друштва али и сасвим коректне теологије, овај пут из перспективе демона који износе своја запажања, па наводим само нека: „Били смо толико завидни кад је човеку дата слободна воља. Али шта им је то донело? Веровање да њихов живот одређује све друго осим њихове слободне воље.“ „Велико зло може да натера људе да размишљају о пририоди зла, што их опет наводи да мисле о добру и злу. Таква размишљања могу да буду гадна. Не желиш да размишљају о томе! Само желиш да се крећу кроз рутину свог живота. И не радим више ништа. Само пустим да они све ураде за мене. Они ни не виде да се крећу ка вечном проклетству јер су убеђени да живе т

Ова серија сасвим оправдано стоји као једна од најбољих серија свих времена. Добрим делом настала на основу записа човека који је заиста пратио рад правих детектива, серија прекида са дотадашњим устаљеним приказима детектива. Нису физики ни интелектуално супериорни, нису имуни на све што задеси обичног човека. Просто су људи са својим недостацима. Огроман плус за серију је тај што се не труди да манипулише емоцијама, а често ни не знаш шта да мислиш или осећаш јер је приказан живот какав јесте: огољен, прљав, трагичан, комичан, збуњујућ. Често не постоји велика катарза, па често ни не пронађу или не успеју да трајно заточе кривца. Често насиље и неправду с којим се сусрећу носе свуда са собом, често трпе духовне и физичке последице тога, често су погођени и не устају одмах после добијеног метка, често гину. Изузетна серија, спој скоро свих жанрова, преовладава суви реализам. Можда    је препоручљиво да се почне од друге сезоне, јер у првој, најкраћој сезони, су нешто покушавали са кам

  Нискобуџетни "Weekend away" је ок крими-трилер за одгледати једно поподне. Млада мама долази на далматинско приморје да се одмори и забави са другарицом коју није видела годинама, а која, чини се, има неке мрачне тајне, и тад крећу катастрофе. Лепо изграђују напетост, и то им одајем признање, па и опраштам неке велике рупе у причи и методама полиције. Уједно, ко воли, може се сит нагледати далматинског приморја и града Сплита, лепо снимљено. Ништа посебно, или што би рекао онај Чернобиљац: није сјајно, није ужасно. Може.  

  "Неозбиљни песимисти" су један од најпотцењенијих и најбољих бендова у Србији данас. Екипа људи који музиком успевају да измаме осмех на лице, натерају те да играш и скачеш, а уједно те и расплачу од туге. Како им само име и говори, хватају се у коштац са веома тешким темама, веома су критични и реални у огољивању стварности, а опет, све је то праћено веселим, енергичним тоновима. Тако си тужан и бесан због стварности у којој живиш, а уједно и необично пун живота јер је неко тако зналачки упро прстом у гадост да ју је изобличио и учинио мањом. Цео опус "Неозбиљних песимиста" је усклик оног дечака из приче: "Цар је го!" - усмерен на стварност коју живимо. Они не пружају одговоре да ли ту стварност можемо мењати, али је зналачки препознају и дају смелости и осталима да вичу, певају и играју, јер иако је живот горак, ми се пред њим не бојимо. А зар то већ није почетак промене? Недавни догађај је био јасан доказ такве филозофије: "Песимисти" су оку

  Боже, чувај креативног лудака Таику Ваититија, и не дозволи да га искваре холивудски млитавци. Овај апсолутни краљ са Новог Зеланда, осим што је снимио много филмова које све редом волим, аутор је црнохуморне серије What we do in shadows која приказује живот вампира из хумористичне перспективе (о њој сам раније диванио). Као споредна прича, илити спин оф - настаје ова сјајна серија. Троје не толико бистрих полицајаца сусрећу различите паранормалне, па и хорорне активности и реагују поприлично споро, трапаво и неснађено, изазивајући море смеха. Тек сам на четвртој епизоди али реших да препоручим јер су ме већ подобро насмејали. Много ми се свиђа хумор Новог Зеланда.  

  "Спајдермен не мере кући" је остварио буџет који имају неке државе на годишњем нивоу, а опет је једна тешка, нелогична конфузија. Јасно да је ово модерна бајка, не очекујем да функционишу закони физике, нити сам се надао икаквом егзистенцијалном смислу, али идеја да ће неко довести свет до ивице пропасти јер није успео да упадне на буџет на студије технике, а да се после тога глатко извуче, уз море покојних, и упадне на буџет - па то може да смисли само нарцисоидни амерички мозак! Додајмо свему томе крајње нелогичне ствари, да човек у подне замало да ти насилно откине главу, а ти му у подне и пет минута пружаш руку да устане, јер он се променио јер је схватио да је омануо да те смакне. И још многе бесмислице, о којима не бих јер би били спојлери (квариоци приче). Али оно што ме највише - НАЈВИШЕ - изнервирало, јесте форсирање те западне идеје о моралној надмоћи, јер они су морално надмоћни у односу на остатак цивилизације. Глупандер Спајдермен није желео да учини зликовце д

  Јужнокорејска Villainess је њихов спој Никите и Кил Била, у много крвавијој верзији (да, крвавијој). Оно што је у филму добро јесте сасвим оригинална режија, са откаченим радом камере од којих ће неке заболети глава али мени се свидело. Као велики поштовалац стрипова препознао сам и њихов утицај, те су неки кадрови визуелно веома упечатљиви. Сцене борбе, премда сувише насилне, веома су напете Свиђа ми се што Kорејци не сладе као Американци, те имају тај моменат трагедије и хиперболе, као у старим еповима, што је, по мени, добро да прича пренесе поенту. Али је проблем што је то и једино добро у причи. Сценарио је сувише хаотичан за мој укус. Кад је дошао крај, нисам уопште био задовољан. Нема ни доброг развоја лика, ни катарзе, ни неке поенте. Много сечења мачем, крви, делова тела.... Беспотребни графички прикази насиља. На моменте неукусно. Да ли да гледате филм? Просудите сами. Ако волите акционе игрице и желите да видите нешто једноставно као што је праведница у борби за освету, уз

  Martin Clunes је мојој генерацији познат као ненормални Гари из овде култне серије "Непристојни људи". Е, заборавите скоро све што је у тој серији био Гари. Доктор Мартин је војнички одговоран, а чини се и хладнокрван, веома паметан, чудно интровертан и долази у једно забачено село где га дочекују комшије и пацијенти који су његова сушта супротност. Глумац Мартин износи лик доктора Мартина просто маестрално, са сјајним, бритким цинизмом, црним хумором и лицем које савршено (и комично) износи своје незадовољство. Опуштајући серијица. Иако свака епизода садржи неку медицинску мистерију, нагласак уопште није на томе, но на људима и њиховим причама. И сјајном доктору који полако учи нове ствари. Препоруке, ко воли.  

П релеп филм, и по питању анимације, и по питању приче и поруке. Траје свега 40 минута и успе да оплемени. Немам ниједну једину замерку, диван цртани. Ако кажем о чему је, покварићу утисак. Уживајте, има на интернету с преводом. Могу и деца да гледају, наравно.  

  Филм "Херкулес" из 2014... Ех. Кад дођете кући мртви уморни петком после дуже смене на послу и пожелите нешто опуштајуће а забавно да одгледате "с пола мозга", сипајте себи пиво и гледајте брадатог и косматог Двејна Стену Џонсона како једном руком бацака људе као да су дрва за огрев, а с две руке подиже коња као кауч док жена усисава. Можете и отићи да направите сендвич без бојазни да ћете прескочити нешто суштински значајно јер ово је као вожња на вашару, цео филм није суштински важан али је забаван ко воли овакве вожње, што да не. И добро, можда филм није неки кандидат за кански фестивал и не бави се психолошко-филозофским питањима. Али што се тиче верности оригиналном миту или што се тиче веродостојно приказаних битака у старој Грчки - уопште нема благе везе са поменутим стварима, видећете џелате обучене као у време француске револуције, чућете да се женама вековима пре нове ере у старој Грчкој обраћају "миледи", стрелце које разапињу стреле у слепо и

  Изјава режисера да је ово "најмање библијски филм на библијску тему" изазвало је контраверзу, али човек је био искрен и сасвим у праву. Узео је мотив приче о Ноју и потопу из Библије, спојио са неким другим митовима, и на све то придодао своју машту. Аронофског веома поштујем као режисера и одбијао сам да одгледам овај филм који ми је већ по трејлеру вриштао да се залутало у сувише мејнстрим воде. Међутим, иако за разлику од режисеревих почетака овде нема много потресне психологије ("Реквијем за снове") ни дубоке алегорије и филозофије ("Пи" "Фонтана") - филм је солидна забава. Али је неопходно схватити и прихватити да ово НИЈЕ библијски филм. Једва да је омаж библијској причи. Кренимо од анђела које је Бог проклео да бораве у гомилама покретног камењама, што ми је у први мах било смешно и онда сам некако прихватио јер ово је модерни мит, не толико везан за библијску повест. Као што је Марвел наново препричао Тора, тако и овде има макљаже и огр

  Филм "Entity"(Биће) из 1982. вероватно је вредело погледати кад се појавио, и тада је, верујем, одушевио критичаре и публику склонију вишеслојнијем психолошком хорору. По премиси сличан "Possesion"у великог Жулавског, но много мањи уметники и филозофски настројен, и снимљен класичним холивудским стилом. Велим, много је бољи био кад се појавио јер је друштвени контекст био другачији, и ово је био поприлично смео филм који се хвата у коштац са искуствима жртава сексуалног насиља, а кроз параболу о невидљивом и неухватљивом бићу које силује. Не бојте се, није спојлер, ово постаје очигледно већ у првим минутима филма, и то је можда и највећи његов недостатак. Остаје једино питање да ли је биће стварно или је све наново оживљена траума наше јунакиње, а у филму, као и у људској свести, некад је тешко разлучити може ли се једно уопште и одвојити од другог. И у том домену филм је одличан, са неколико поприлично узнемирујућих сцена, те филм нипошто не бих саветовао деци, н

  Многи су изрекли хвалоспеве за филм I origins, и реших да видим овај, како веле, другачији научнофантастични филм. Ех. Наука, романтика, филозофија, поезија, религија - сувише амбициозно и на крају ништа. Нешто се морало избацити или много озбиљније исказати, овако - тја. Није пропаст, али није баш ни сјајно. Јасно, филмове (углавном) не тумачим из теолошке перспективе, филм има право да доноси и своје законе физике и своју теологију јер је универзум по себи. Но прича и изведба у целости, мршаво. Па и сама премиса је чудна: научник жели да докаже како се око развија у еволуцији да би оборио аргумент религиозних људи и доказао да Бог не постоји? Како? Зашто би доказивање еволуције категорички "оборило" веру у Бога? Нема смисла. Додајмо томе сувише хаотичан темпо и набацану причу и имамо шупаљ филм. Не схватам чему помпа око њега...  (да, и двосмислен назив филма на енглеском, као порекло очију и порекло мене, вау, супер... ако си хипстер)

  Коме треба "барем тона тестостерона" да се добро забави, онда препоручујем нову серију Reacher.  Свака част  Тому Крузу који је поменутог јунака романа покушао да оживи на великом платну, и човека поштујем због заиста велике смелости у акционом жанру (премда секташ али овде је ок), но Тома који је метар и жилет не може да дочара Ричеров лик ваљано, нити му је изведба била у складу са замишљеним. Овај је Ричер кллинтиствудовски мистериозан, ћутљив, вешт у табању и убијању - дакле, класични јунак уз које смо одрастали сви ми пре појаве ове папазјаније око политичке коректности и пре појаве сувише емотивних мушкараца на екрану (и стварности). Човек мало говори, много бије, и то делује упечатљиво јер има метар деведесет пет у сувим мишићима. При том ту има забаве и за жене јер скида мајицу у скоро свакој епизоди. Прича је добра, паметна, вуче на италијанску "Хоботницу" (вуче само, Хоботница је једна!), има упечатљиве зликовце које мрзиш због њихове свирепости и љигаво

  Много волим Гиљерма Дел Тора, јер кад направи сјајан филм (а прави их често!) онда се одушевим. Ово је један од таквих филмова. Прича говори о ситним преварантима у циркусу али у ствари је то филм о нездравој амбицији и њеним опасностима. Снимљен је по роману (али није римејк филма из четрдесетих, много се разликују јер је вернији роману). Филм је препун омажа старим, црно-белим филмовима, толико да постоје верзије у боји и црно-бела. Овај нео-ноар трилер доноси Гиљермову специфичну, помало бајковиту естетику мрачног, ружног и неморалног, а у служби приче са добром поентом. Сјајна, злокобна атмосфера, одлични глумци, сви до једног, и један од најбољих завршетака. Напомена да је ово ноар, и има све оно што тај жанр носи са собом, те није за свакога, али ко воли - нек ужива, јер ја јесам.

  Неки су филмови са разлогом култни и ја се као старији подсетих ове старе комедије, једне од првих кад се мушко претвара да је женско . Филм вешто спаја физичку комедију, класичну комедију ситуације, сјајан цинизам Била Мареја и изванредну глуму Дастина Хофмана који се заиста упечатљиво трансформише. Иако је све у атмосфери опуштене комедије, дотиче се и сексизма који је у оно време био више заступљен и његова суптилна критика је сасвим на месту али при том ни у једном тренутку не делује као неки политички памфлет. Радња филма само тече, ни на трен није досадан и изазива обиље смеха са заиста урнебесним крајем. И иако је од почетка јасно какав ће крај бити, то је једно лепо и оптимистично путовање, прави "филгуд" филм за разбибригу и поправљање расположења.

 Иначе не волим филмове о серијским убиствима (често су сувише мрачни) али овај грчки трилер је заиста добар. Посебне похвале главном глумцу и емотивном крају. 

 Уз "Собу 1402" једна од бољих екранизација Стивена Кинга (иако не толико добра као "Мисерy"). Као и скоро увек код Кинга, прича је једноставна а учинковита, овде је приметан голем утицај Едгара Алана Поа и морална поука којој је Кинг склон. Сјајан главни глумац и добра режија која успева да створи веома језиву атмосферу. Трилер са елементима хорора и веома насилним сценама, није за децу.

 Одлична хорор комедија, за оне који воле овај специфичан жанр. Цео филм је као дугачак скеч у британском маниру, има ту паметне пародије и сатире, има и момената "толико глупо да је паметно". Сви ликови су сјајни, никог не бих могао да издвојим, ето, можда је главна глумица ипак највећа царица. Наша главна јунакиња лоше води ауто школу у месту у некој забити, покушавајући да игнорише натприродни дар да прича са духовима, а који је наследила од оца што је својевремено водио емисије о духовима на локалној телевизији и продавао ВХС на ту тему. Препоруке али за оне који воле жанр, има и пар крвавих сцена и разговора које ће само одрасли схватити, те није баш за децу, као, рецимо Гремлини из сличног жанра.

Леп филм о томе како се деца суочавају са смрћу родитеља... Подсећа на филмове уз које сам одрастао, топле, породичне драме које се хватају у коштац са итекако озбиљним темама и без много улепшавања. Али опет - леп, племенит филм, и за децу и за одрасле.

Ко воли медицинску драму, ово не би требао да пропусти. Шон почиње да ради у болници као хирург стажиста иако има аутизам и Савант синдром. Е сад, не улазим у то колико је могуће да особа са аутизмом ради као хирург, али у теорији је могуће јер постоје различите верзије аутизма. Серија је вредна гледања првенствено због главног лика и његове изведбе. Гледајући различите критике, које овако или онако оцењују серију, сви су сагласни и једногласни да је млади Фреди Хајмор "развалио улогу", да се тако изразим. Приче су занимљиве, разнолике, и иако има медицинску тематику вешто избегавају сувише тешке теме а при том ни не приказују свет ружичасто - вешт баланс за гледљивост. За сад сам на првој сезони, видећемо...  Додато касније: серија временом одлази у клише и јефтине покушаје манипулацијом емоцијама, те постаје мало и неукусно гледати патетичне дијалоге болесних или умирућих људи, или најгоре, људи чија су осећања повређена. Нисам могао да одгледам до краја... Штета...  

 Бад трип 2021. Филм који је комбинација играног филма и скривене камере. Неколико глумаца имају сценарио и онда укључују случајне пролазнике у причу. И свака част за оригиналност идеје. Али. Шале које изводе пред обичним живљем су често одвратне, тоалетни хумор што би се рекло. Најсмешније сцене су она скривена камера која је урађена укусно, рецимо, одједном се тип понаша као да живи у мјузиклу, остали га гледају у чуду, или жртва скривене камере који не зна да ли да помогне жени која бежи из затвора, итд. Било би много боље да су избацили повраћања и остале гадости/перверзије.

  Могу слободно рећи да давно нисам погледао бољу комичну серију, жив се исмејах. У кућу коју настањује много духова из различитих историјских епоха (који једва сами са собом излазе на крај) долази млад и неснађен пар који би ту да отвори хотел. Духови тада, по први пут, плански покушавају укућане да уплаше и отерају. Али осим што то не знају да раде, ствари се компликују. Пазите да не гледате америчку верзију већ оригиналну британску. Иако делује да је мрачна тема, хумор скоро да није уопште црн, изузетно позитивна и весела серија, чак могу да је и гледају старија деца, рекао бих. Има тај неки "Посетиоци" фазон и осећај, са мало "Црне Гује".

Браво, браћо Руси. Пустио сам ову мини серију без великих очекивања и залепио се за екран док нисам све одгледао. Иако се серија зове "Гогољ", нема ово никакве везе са историјским Гогољем, ово је његова фиктивна верзија, у којој се бори против свих оних натприродних појава које је описао у својим причама. Серија је лабаво везана за поменуте приче, користи само њихов "лајт мотив", али ко је читао Гогоља приметиће велике сличности у приказу руског човека, фолклора, Гогољеве гротескне, сатиричне и црнохуморне обрисе, са мало више насиља и голотиње него што је код њега присутно. Дакле, није за свакога, већ прва сцена ми је била неукусна и размишљао сам да ли да наставим, али кад некако прогутате оно што је "превише", сама прича, ликови и атмосфера неће вас разочарати. Баш црн хумор у руском издању, готика хорор приказан "са извора", и занимљиве, непредвидљиве приче. Додао бих томе сјајну режију, нарочито секвенце снова које су тако оригиналне, надреа

  Браво, Финци, браво. Филм Pahanhautoja (Hatching али изгледа да на финском значи и „потискивање“) је преко потребан хорор. Девојчица Тиња живи са мајком која је опседнута сликом своје породице на друштвеним мрежама (води влог), стварајући притисак на ћерку да буде одлична гимнастичарка. Брат јој је размажено дерле, а отац обузет хобијима. Тиња проналази вранино јаје, доноси га у дом и оно расте колико расте и њено незадовољство и потискивање беса. Даље нећу објашњавати. Неко би филму замерио што није створио довољно мрачну атмосферу да би изазвао осећај страха али мени су шарене тапете и огромни плишани медведи сасвим у складу са ружичастом, испразном бајком коју мајка форсира. Овај хорор је постављен на чврсте ноге, те је нагласак на причи која упозорава и плаши, а није нагласак на сценама које ће да вас плаше. Ништа револуционарно ни ново, овим су се бавили још Достојевски и Јунг, али веома вешто и маштовито искоришћено да прикажу данашњи, све чешћи ужас: децу која одрастају без љу

  Never look away или преведено са немачког оригиналног назива "Дело без аутора" филм је који истражује саму природу уметности и то чини инспирисан истинитом причом правог сликара. Ово је филм старе школе филмског приповедања и препоручујем га свима. Сјајна глума, одлична, дирљива али и потресна прича, изузетна режија, костими, музика, немам ништа да замерим. Филм траје три сата али у њему нема празног хода. Тема: детињство и сазревање талентованог сликара који трага за својим уметничким изразом у време нацистичке, а потом и комунистичке Немачке, уз трагедије које га прате. И вреди ли борити се за слободну пројаву свог талента ако знаш да због тога можеш да изгубиш физичку слободу и страдаш? И још многа, комплекснија питања. Због неколико еротских сцена (које уопште нису неукусне) али и због комплексности теме, филм није за најмлађе. Нема патетике или покушаја манипулације емоцијама, што све чешће виђам. Све у свему, горак али племенит филм који вреди одгледати.

  Nick of time (код нас, ваљда, "У трци са временом") није баш сјајан филм. Због чега није ни ужасан? Па због Џонија Депа и Кристофера Вокена који су сјајни као противници. Иако пола ствари које говоре или чине нема неког смисла, сасвим су упечатљиви (иако прича није ни најмање). Није ни режија лоша али сценарио је труо и климав као бабин зуб. Насумично изабраном човеку на станици киднапују на његове очи ћерку и уцењују га да изврши атентат на сенаторку. Заиста? И то чини нека мафија, на еци пеци пец изаберу човека да изврши убиство од којег њима зависе милиони. Од тако глупе премисе не може ништа паметно испасти, па ни не изненађују и смешне сцене, рецимо, кад радник кетеринга гурне она колица са храном на негагивца и убије га струјом јер су, ето, баш овоме иза леђа биле отворене жице. Ово ме је чак и забавило. Има ту и непријатних сцена за гледати (млади би рекли кринџ).Данас би тешко преживело (мени мрску) woke културу живи стереотип Афроамериканца који на крају 20. века ч

  Снимљен 1973. филм предвиђа 2022. годину (јесте, баш ову) у којој влада несташица хране и воде. Да би подмирили потребе прегладнелог становиштва, капиталистички моћници избацују неке нове сорте хране, укључујући нову "соју" која је, ето, смеша неких хранљивих састојака ("Зелена соја", Soylent Green). У таквом свету наш ће антијунак, којег тумачи апсолутна легенда Чарлтон Хестон почети да истражује смрт богаташа који је један од челника индустрије хране. Цео филм је сурова, скоро хорорна критика капиталистичког друштва, у којем сиромашни спавају по улицама толико да не можеш њима да шеташ, док богати имају конкубине које им служе као намештај или робље. За сиромашне је омогућен сервис за еутаназирање, да се више не муче, итд. Посебно су дирљиве сцене кад наш, иначе сиромашни детектив, дели никакав оброк са својим цимером, професором без запослења (који је топла душа филма). И, наравно, крај који не оставља никог равнодушним. Soylent Green можда кинематографски није