Маркове рецензије

  Џеки Чен, мене лично што се тиче, највећи филмски акциони херој икада. За разлику од америчких, италијанских итд. хероја, његов лик у филмовима је скроман, љубазан, не пуца од набуситости и тестостерона, каваљер, али је храбар витез и штити слабије, ризикујући све. Први избор његовог лика, скоро увек, јесте да избегне физички сукоб. Насиље се кроз то уопште не глорификује. Не убија из ватреног пиштоља, није најјачи, ни најспретнији, често добије добре батине, што чини филмску причу напетијом, а њега стварнијим - није суперхерој већ обични човек, са којим се можемо поистоветити јер је махом допадљив као особа, навијамо за њега и опасност је стварна. Његов лик је често комичан, забаван. Заборављамо колико је Џеки вешт као режисер - он прави јасне омаже пионирима акционих и уједно комичних филмова, на првом месту Бастеру Китону. Камера у његовим филмовима, у акционим деловима, је мирна, јасна, за разлику од америчких где "лети" изнад глава актера, прави гомилу резова, зумира о

  "Иди и смотри", доступнији под називом Come and see, филмско је ремекдело Елема Климова који је после филма одустао од режије, рекавши да нема ништа више и веће да прикаже. Ово је, бар по мени, најбољи антиратни филм свих времена. Режисер толико вешто користи слику, покрет, звук, кадрирање, глуму, причу да прикаже унутрашњи доживљај нашег јунака, да се заиста поставимо у позицију момчића који је уковитлан у ратна збивања. Притом не мањка реализма, толиких да можемо да се запитамо о моралности снимања - коришћене су праве бомбе, права муниција (она чија се светлост види у праскозорје), крава је заиста убијена (и тужна ли је то сцена - кад је крава толико значила и животе спашавала!). Већина људи иза камере су заиста преживели рат, на првом месту режисер и сценариста, актери су догађаја сличним онима у филму, и просто се осети аутентичност и искреност. Последње сцене су толико потресне да су размишљали да ли да хипнотишу младог глумца, но он је свакако сам изгурао до краја и

  Shawshank redemption - већина нас зна да је ово одличан филм и ту нема много новог да се каже. Прича о нади у најмрачнијим тренуцима, истрајности, храбрости. Критика како друштво посматра промену и казну криминалаца, како их третира након затвора, итд. Највећа глупост је што су наши филм превели "Бекство из Шошенка", будући да су тиме открили крај филма и добрим делом покварили угођај. Боље "Искупљење у Шошенку". Овај филм је највише вољен због одличне катарзе која нас подсети на значај слободе и наде. Нешто што смо склони да узмемо здраво за готово. Тешко да нисте гледали, но ако се десило да сте пропустили, све препоруке. "Страх вас држи затворене, нада може да вас ослободи.

  Шпански филм "Теза" је одличан пример како се за мале паре може снимити одличан филм ако имате добру идеју и посвећене људе. Студентски филм о студентима филма, насилан филм о насилним филмовима, већ од самог почетка чачка провокативну али потребну тему: зашто неке људе привлачи насиље, било у стварности, било у филму? Да ли је у филмској индустрији примарна уметност или зарада, и ако је ово друго - где су границе у удовољавању публици? У ери риалити шоуа ова тема не престаје да буде актуелна. Просто је невероватно да су једну од најмрачнијих тема икада (снимање убиства и садизам) обрадили спретно и укусно, са минималним приказом насиља, све је имплицитно. Скоро хичкоковски изграђују напетост и психологију ликова. На све ово пропустићу да изнесем мени уобичајене замерке, нема потребе ситничарити, јер као целина филм је одличан и напет трилер са сјајном критиком друштва и нас самих. Ко воли трилере, свака препорука. (Негде се води као хорор, није баш хорор.

  Укратко о неким хорорима, досадно ми је да технички пишем одвојене рецензије.  Gonijam: Haunted asylium - јужнокорејски филм, екипа која прави подкасте о уклетим кућама одлазе у неку давно напуштену лудницу. Иначе има високу оцену и видим да је цењен, али ја сам одустао, није ми легао, имају ту склоност да сувише и прегласно причају и уопште имају претеране реакције на све живо, нисам могао да се уживим. Lake Mungo - одличан лажни документарац који је алегорија о трауми након изненадне смрти драге особе. Није баш хорор, не знам где бих га сместио, лажно документарна мистерија, свакако има језивих тренутака. Нема камере која се тресе и осталих непријатности, делује као професионални документарац. И одлична музика. Срце му је на месту али они који су искусили ишта слично теми - нека заобиђу. V/H/S - овај први део франшизе је... па шта ја знам, нискобуџетни омнибус кратких филмова који варирају квалитетом. Мало ме глава заболела од тих трескања камером из руке или камере са главе. Тја.

  In the mouth of madness је филм велемајстора хорор филма, Џона Карпентера. Наишао сам на нека мишљења да се филм противи хришћанству али напротив, сасвим се наставља на његову премису. Јасно, измаштани свет је измаштани свет, ово је бајка, филмска парабола. У данашње време овај филм неће скоро никога уплашити својим повремено и смешним чудовиштима и зомбијима, али то и није оно што плаши, већ лудило из наслова филма. Колико смо и да ли смо слободни, да ли смо нормални или само то мислимо? Да ли је фикција сасвим одвојена од стварности, да ли стварност утиче на фикцију или обрнуто, и како да знамо шта је шта? У филму је приметно да се појављује православна црква која је сазидана да би на неки начин било поништено деловање зла, али видимо и необичну склоност нашег јунака да исцртава крст куд стигне да би се заштитио од зла и лудила, укључујући често и онај који зовемо православним (са три полукруга на сваком краку). Основни заплет чини идеја да написане приче могу да постану стварност

  "Кристина Браун има добар посао, сјајног момка и светлу будућност. Али за три дана она одлази у пакао. - Одвуци ме у пакао." Режисер овог филма који и у наслову и поднаслову одзвања клишеима хорор филмова је сјајни Сем Рајми, отац чувене Evil Dead франшизе. Ако сте њу волели, волећете и овај филм, сјајан спој комедије и хорора. Све је као треш хорор осамдесетих. Скоро сваки хорор моменат је толико претеран, често смешно гротескан, да ћете се чешће смејати него плашити али, изненађујуће, све то штима, држи пажњу и напослетку се и уплашите. Филм је сасвим снимљен у маниру Б филмова и то је паметна одлука јер иначе не би био толико забаван. Глума, сценарио, ефекти, све је довољно лоше да стоји постојано на граници доброг, а потребно је имати умеће за тако суптилан осећај, створити филм довољно неупечатљив да увек имаш свест да је филм, а опет довољно добар да ти држи пажњу до краја. Ово је као добра вожња у хорор кући у луна парку, знаш да је све јефтина пластика али свакако т

  Серија Another period је карикатурални приказ почетка 20. века али и наше садашњости, јер се можемо питати да ли ће се ствари икада заиста променити. Приказује пребогату и крајње размажeну и... ненормалну породицу која нема свест о стварном свету и проблемима у њему, често се понаша крајње нехумано према послузи, не сматрају их ни људима, и ситничаво гледају само свој интерес. Пародија на Downtown abbey, помало ме и по хумору који претерује у карикатири, и маниру скечева, подсетила на драгу и култну британску серију "Црнa Гуја", али овде је недостајао један Едмунд и недостајало је да тај глупави хумор буде ипак контролисан. Овде сам стекао утисак да су смишљали шта им падне на памет. Иако има заиста сјајне сатире и паметног хумора на рачун људске глупости, напослетку је преовладало глупирање глупирања ради и почео је велики неукус, те и нисам испратио серију до краја, али не изненађује да је укинута.

Филм "Арахнофобија". Једна од најбољих хорор-комедија икада. Седиш на ивици столице у бојазни од паука али и смејеш се ликовима и вицу који филм прави на сопствени рачун. Сјајан сценарио, режија, рад камером, специјални и сасви уверљиви ефекти и море правих паукова. Као и у већини случајева краљина Џон Гудмен украо шоу. Све препоруке осим ако се плашите паука и буба, онда боље прескочите.

  Филм Terrie говори о друштвено неснађеном средњошколцу који живи са болесним стрицем и толико је одустао од труда да у школу долази у пиџами. Примећује га директор школе који је и сам особењак, и у труду да му помогне, ствара се пријатељство. Упоредо се Тери зближава и са другом децом која су ексцентрична из својих разлога. Ова драма - комедија која се реалистично бави веома мрачном темом ипак успева да задржи светли тон и успева да избегне холивудске замке клишеа. Ово није тинејџерска комедија, ближа је нашем "Специјалном васпитању" иако не толико квалитетна, али ни толико горка. Свакако симпатичан филм са сјајним младим главним глумцем и стандардно изузетним Џоном Си Рајлијем.

The Hero је филм о остарелом и некада славном глумцу каубојских филмова. Сазнаје да му се вероватно ближи смртни час те покушава да осмисли свој живот, помири се са ћерком, подвуче црту и разуме резултат али то и не иде толико лако. Филм на плећима сјајно носи харизматични Сем Елиот, и сам некадашња звезда каубојаца, чувен брком и гласом, али и одличним глумачким умећем. Једноставан а учинковит, солидан филм на велику тему - сусрет са смртношћу.

  Кад сам први пут видео филм "Џокер", био је више него очигледан омаж мени лично далеко бољем (и мање мрачном и насилном) "Краљу комедије". Овај Скорсезеов филм је сјајна сатира о људима оптерећеним славом који при том имају очигледне психозе. То овај филм чини данас актуелнијим него у време кад се појавио. Бити славан по сваку цену, то је оно што води нашег протагонисту Руперта Папкина. За разлику од већине његових филмова где су и рад камером, однос боја, монтажа - доста динамичнији, смелији - Скорсезе "Краља комедије" паметно режира сведено, у топлим бојама, онако како Папкин и доживљава свет и себе. При том су ту паметни мета моменти, рецимо, Џери Луис (који бриљира) глуми познатог водитеља Џерија - кад одушевљени пролазници вичу "Џери, Џери", то се заиста дешава. Режисер Скорсезе глуми режисера тв шоуа, итд. - он сам је изјавио да му је ово био најнеугоднији филм који је радио, што због сувише веродостојности о терету славе који је осетио,

  The Offering. У суштини ништа ново у свету хорора али вешто и зналачки урађено. Са сличном тематиком ми је дражи Vigil  (ту је линк) - далеко боља атмосфера и психолошки моменти. Но није ни ово лоше, слична прича у другачијој "школи" визуелног приповедања. Сасвим коректно за оне којима се свиђа жанр. Свидеће вам се крај вероватно.

  Ne Le Dis Apersonne (Немој никоме рећи) одличан је француски трилер. Након што му је жена убијена од стране серијског убице под мало нелогичним и до краја необјашњеним околностима, осам година касније наш јунак схвата да се ништа није десило како је претпостављао и како су му други рекли, као и да су и жена и најближи људи у њиховом окружењу крили тајне које никако до краја да одгонетне. Филму одајем признање на заиста упечатљивој мистерији, тек пред сам крај успевамо да "похватамо конце". Главни глумац је одличан, напетост је упечатљива, чак и акционе сцене вешто режиране и реалистичне, мозгалице изазовне за све љубитеље кримића. Веома напет филм. Једини недостатак је што је очигледно филм рађен по роману и нису баш успели да минутажу уклопе у заиста комплексну причу оригинала, сматрам да би било далеко боље да су урадили мини серију. Овако се у брзом темпу могу погубити конци о коме то сад причају, шта се управо десило, или су, рецимо, изнебуха поменули злочин у прошлости

  Једна од најмрачнијих постапокалиптичних визија коју сам икада гледао. У свету где је скоро сасвим нестала вегетација и животиње, људски род се свео на далеко мању бројку. Отац и син се труде да преживе, питујући на југ, у нади да ће тамо бити погодније за живот, успут избегавајући друге људе, будући да их има склоних пљачки и чак и канибализму. У суштини, филм о односу оца и сина, и о незгодном судару мотива код оца: жели да научи сина да преживи али некад то изискује и тешке одлуке, будући да жели да га подучи и људскости. Виго Мортенсен је сјајан глумац који очигледно паметно бира филмове и улоге, рекао бих кроз целу каријеру. Овде је изузетан. Ту је и музичка подлога коју је компоновао Ник Кејв, и мислим да су сјајно спојили тон филма са његовом музиком и иначе мрачном поетичношћу кроз звук. Мрачна прича о светлости, на моменте веома суров и напет, на друге, ређе, мало монотон, али мени лично добар филм

Филм "Џунгла", снимљен по истинитим догађајима, одличан је филм о преживљавању који нас успешно одводи у негостољубив али сваког (страхо)поштовања вредан свет џунгле. У почетку је тешко везати се за наше јунаке, будући да су наивни и помало дрски што су уопште и пошли на путовање у срце џунгле, но временом и сами увиде лакомисленост ове идеје, њихови ликови се изграђују како прича траје и напослетку свим срцем желиш да преживе. Филм је визуелно упечатљив и пријатан оку, обраћа се пажња и на пејзаже и на микросвет непријатељског али лепог окружења. Денијел Редклиф остварује овде једну од најбољих улога каријере, упечатљиво преноси неке од најпотреснијих и најдубљих, па и најкомплекснијих емоција. Очигледно је и драстично смршао за улогу. Нагласак је стављен на реализам и неколико сцена неће бити пријатне за гледање (џунгла може бити баш опасна ) али ништа није неукусно. Похвалан је суптилан приказ значаја вере у Бога за наду, за преживљавање али и осмишљавање страдања. И још н

  Као велики поштовалац стрипа могуће да ћу бити мало пристрасан у коментару филма, али свакако ћу га дати. Италијанска издавачка кућа Бонели снимила је свој први филм. Да, то су исти они који су нам дали Загора, Текса, Мистер Ноа, Ник Рајдера, Кен Паркера, Дилан Дога и многе друге. ди. Прво замерке. Сувише специјалних ефеката којих ни у стрипу нема. Беспотребно. Слика је сувише светла и јарких боја за филм који би требало да вуче на хорор. Кад спојимо са ефектима, уместо саблазне приче о крвопијама који су метафора за све манипулативне моћнике, добили смо Хари Потера са вампирима. Главни актери су 10 година млађи него у стрипу али нема везе, не смета. Оно што смета је што су италијани нашли махом америчке глумце који су текст говорили на енглеском и онда су они то синхронизовали на италијански и мени то сасвим губи на реалности, као да гледам цртаћ. Прошло је време шпагети вестерна и у данашње време то боде уши. Харлан одједном може да скаче као да лети, у стрипу он нема никакве супер

  Још једна серија где сам пристрасан. Овај пут је то екранизација забавне игрице "Твистед метал", за коју ме вежу лепе успомене из детињства на добро зезање са кумовима у Нишкој Бањи. Јасно, није то учинила игрица али је свакако допринела. Својевремено сам осмислио и board game, тј. игрицу на конту Ризика али са идејама из ове конзолске игрице, са аутићима, бомбама, ракетама и свачим. Кад сам чуо да је неко решио ово да претвори у серију био сам сумњичав, будући да је игрица тешка политички некоректна анархија обилата комедијом апсурдног. Изненађујуће, отприлике је таква и серија, тек довољно сведена на мирније гране да би била гледљива. Ово је, у суштини, акциона комедија са јурњавом аутомобилима који успут имају различита наоружања. Пркоси то све физичким законима (не више од Fаст&Fјуриос франшизе) али шљака јер је цела серија у знаку апсурдног, претераног, карикираног, чак и насиље којег има на претек није страшно јер је реално колико и оно у цртаћима са несрећним Пер

  Трилер- хорор Cobweb. Шта ја знам, мени се свидео. Ово је атмосферичан филм и некако му опраштам пропусте у причи и сиромашно изграђене ликове. Филм сам пустио због Ентони Стара, ако сте ме пратили, знате да поштујем глумца иза лика Хоумландера и овде није ни најмање омануо. Филм ми се свидео јер иако сам мислио да ће бити једноставна мистерија, можда психолошка метафора, завршио је као нешто... не знам. Не знам. Не могу сувише да откријем, има нешто пре свега поетично, и психолошки а можда и не, свакако хорорно и оставља утисак, али као да не можеш да упреш прстом у поенту свега - а можда и не мораш. Некад је добро и суочити се са кошмаром, хаотичним, бизарним, који оставља без одговора. Неће се ово свима свидети, чак и ја видим да има грешке, клишеје и пропусте али ме је атмосфера просто "купила" и од мене позитиван утисак.

Кад видите да две величине, Кроненберг и Фајнс, имају филм на тему човека који је изашао из менталне институције, јасно вам је да нећете много погрешити ако филм одгледате. Што се тиче добрих страна, овде су обојица показала зашто су велемајстори свог заната. Фајнс је сасвим ушао у лик шизофреничара који се сукобљава са старим демонима, Кроненберг је то савршено дочарао кроз атмосферу, монтажу, рад камером, минимализам у звуку, савршене флешбекове, оне сцене где Фајнсов лик савршено јасно стоји у позадини догађаја које проживљава његов лик као дечак. Атмосфера је савршена. Ту су и одлични Миранда Ричардсон и Габријел Бурн као родитељи нашег јунака. Замерки што се тиче, па, очекивао сам много више од приче, брзо се увиди да... но, да не откривам, можда не открију сви. Могли су нас мало изазвати, то сам нарочито од Кроненберга очекивао. Овако је напослетку остала сјајна глума, режија и атмосфера, но прича је могла много више дати. Све у свему, опет сам задовољан, спорогорућа психолошка д

  Lassie (2005). После оригинала из 40 и неке, мени лично најлепша екранизација Леси. Филм балансира између окрутности и племенитости, хумора и драме, са прелепом кинематографијом у иначе мрачним временима пред Други светски рат. Леси је као нит племенитости и наде у гладним и тешким околностима. Филм у којем може да ужива цела породица. Има ли икога да је равнодушан на толико оданог пса?  

  Brimstone. У филму ми се свиђа продукција, фотографија и глума. Имам проблем са тешким црнилом и идеолошком задојеношћу. Ако је ово требало да буде трагедија, морало је свакако да буде светла, лепоте, наде. А не насиље за насиљем, садизам за мазохизмом, зло за злом. Осетиш се болесно после филма. Томе доприноси и лик холандског пастора који као да је изашао из стрипа, цртаћа или хорор филма, крајње сведена карикатура негативца, са све ожиљком преко лица и глумом Гаја Пирса који одлично износи оно што му је дато да изнесе: толико злог, одвратног и непобедивог антигонисту, а притом крајње једноставног, да је немогуће да такав постоји у стварности. Све је ово напослетку испало као скуп феминистички и левичарски памфлет. Што је штета, јер мислим да су могли направити бољи филм да су више изградили све личности, не сводећи их на појаве који беже од опресије мушког друштва - која свакако јесте постојала на многе начине, али овде су изабрали да то прикажу у лику манијака у свештеничкој одор

  Welcome to Collinwood је комедија коју бих убројао у 20 омиљених. Свој шарм добрим делом дугује сјајној екипи глумаца коју предводи апсолутна легенда Сем Роквел, а ту су Вилијам Мејси (Shameless), Џорџ Клуни, Луис Гузман (последњи Гомез у "Среди"), и нажалост покојни Мајкл Џетер кога би ретко ко знао по имену али сви знамо овог бркајлију у комедијама 90их, по споредним улогама сасвим неснађених и спетљаних ликова, и овде то ради маестрално. Иако није отворено речено, већина ликова у филму су Американци српског порекла, тако се главни антијунак зове Перо (не Питер, баш Перо Махаловић), ту је и Мико, а полицајац се презива Бабић. Овај филм је римејк италијанског из 50 и неке али нисам нашао иоле добар снимак и превод да га одгледам. Заплет филма: екипа неснађених али добродушних ликова са дна друштвене лествице решила је да се из ових или оних разлога упусти у пљачку сефа али нису баш ни бистри, ни вешти, ни сложни да то испланирају и изведу без разних неприлика. Као кад би O

  "Аутопсија непознате" (Autopsy of Jane Doe) је сасвим коректан филм. Подсећа ме на старе, добре хорор приче. У суштини једноставан, а вешто режиран, мени лично што је најважније - изграђује стрпљиво напетост и атмосферу. Напослетку највише плаши ишчекивање и неизвесност. Будући да је тема аутопсија можда није за оне гадљиве али није то ништа што већ нисмо видели у Досијеу Икс и сличним урадцима, филм ипак није body horror.

  "Адвентски календар" је у суштини мало дужа епизода "Зоне сумрака". Ова француска фантазија-мистерија-трилер (тешко да је хорор, мада свакако има неке елементе) говори о парализованој девојци која добија на поклон календар у виду дрвене кућице. Тај календар у ишчекивању Божића сваки дан нуди по један слаткиш и једну необичну могућност и шансу свом кориснику, но напослетку тражи од њега и извесне жртве. Јасно је од почетка да ће ово бити филм са моралном поуком, но нисам очекивао да ће бити добар, будући да идеја није посебно нова ("Господар жеља", сећате се тога?). Све је овде добро реализовано и изведено, нарочито главна глумица даје све од себе. Ништа што би ушло у анале филмографије, довољно добро за одгледати и да на самом крају чак и дирне где нисмо очекивали.

  Sans lasser de traces или по нашки "Без трага" (не знам зашто се тако зове) - француска је драма-трилер о похлепи, каријерству, пожуди и ситним душама уплетеним у то. Филм је увид у живот човека који ишчекује унапређење, док га гризе савест због начина како је доспео на ту позицију. Но да ли му је искрено жао или жели себи да буде допадљив, откријте сами. Ствари се, наравно, компликују. Подсећа на тв филмове, гледљив, једноставан, ок за убити време, но заборављив. Добра глума, реална прича, сведена али сасвим прикладна режија... Крај је могао бити мало бољи као и филм у целости, али ок.

  Don't breathe илити по нашки "Не диши" је филм са крајње једноставном премисом. Троје провалника упадају у кућу не баш нормалног, слепог ратног ветерана. И док се они баш не сналазе по кући, у мраку, он с тим нема проблема, при том чује сваки шум. Филм шљака јер је добро режиран, већина свега се своди на игру мачке и миша, одлично гради напетост. Ту је и вероватно најстрашнији пас којег сам икада видео у филму, веома вешто снимљено. Од замерки бих истакао неколико непријатних сцена, но све то не штети општем утиску. Напет филм. Неко вели хорор, мени није баш.

  Мини серија "Аустралијски гангстер". Главни глумац одлично износи улогу не толико допадљивог, па ни паметног криминалца Пасквала, права она иритантна битанга којих, нажалост, има на претек и код нас. Не морамо да волимо лик, и нећемо, али свакако је добро осмишљен и изнет, њему сам поверовао. Будући да је филм снимљен по истинитој причи, било је занимљиво имати и увид у то како мафија све данас може да функционише, гле изненађења, преко грађевинских фирми - ма ко би рек'о, тога код нас нема. Осим тога, лепо је изнела улогу госпођа која глуми мафијашеву жену и то је све добро што имам да кажем за ово тросатно путешествије које је могло бити далеко краће. Замерам неуједначен темпо приче, бесмислено дуго придавање пажње небитним стварима (типа, деца која су гледала хорор или кување мусаке), предуги дијалози, итд. Сви остали лоше, баш лоше глуме. Музика иритира, какав је то техно, шта је то? Акционе сцене сувише сведене, ма и нема их. Хрватице које причају измишљен језик, и

  Жена пилот се бори против гремлина који напада њен авион за време Другог светског рата али ту је далеко важнија битка за женска права у окружењу осталих војника који јој се ругају, и уопште у мушком свету, због чега жена пилот постаје већи мачо од Клинта Иствуда када нема добар дан. Ово је један апсурдан филм али на лош начин. У жељи да направе феминистички неки проглас, претворили су жену у мушкарца и тиме, у ствари, и скрнаве жену и женственост. У овој ненамерној пародији феминизма, двадесетогодишњакиња теши и спашава мушкарце док они туњаво и неспособно гледају, и напослетку сва онако крвава од туђе крви пред свима подоји дете. Јер она је и мајка, јел. Други низ апсурдности тиче се свега по питању авиона и летова, а цео филм је у авиону из Другог светског рата. Физика, историја, здрава логика - нула бодова. Али, ајд, занемарићемо, филм је. Трећи низ апсурдности је онај техничке природе, будући да се наша хероина посече али ту је ожиљак иако нема крви, сломи прст скроз наскроз али

  Unforgiven је један од најмрачнијих вестерн филмова које сам гледао. Као режисер и глумац, Клинт Иствуд је одличан, а око себе је скупио још и Моргана Фримана и Џина Хекмана. Уз добар сценарио, јасно је да је ово одличан филм. Обрнуо је жанр сасвим наглавце, те се некад чини да је ово само по форми вестерн, а у садржини горка прича о последицама мржње, насиља и похлепе. Овде нема вестерну често својствене поставке добри момци-лоши момци. То су све, просто, људи, и сложеност ликова је веома успешно остварена. Често не знаш за кога да "навијаш". На извесни начин разумеш скоро све ликове, све је ствар неспоразума и болног одбијања да се опрости, прихвати, настави даље, пусти. Као могуће недостатке навео бих нека необично "уметнута" нараторска решења, рецимо, не видим велику сврху необично дуге, а сасвим споредне повести о Енглезу Бобу. Опет, она није досадна, напротив, само одводи од главног наративног тока. Све у свему, добар филм, са одличним дијалозима. Мени се ли

  Нема никакве сумње да је Серђо Леоне један од највећих филмских стваралаца икада и увек ћу моћи изнова гледати сваки од његових филмова. И док је најчувенија трилогија са Иствудом која се врхуни са "Добар, лош, зао" - ово ремекдело је некако мање познато и вољено, иако не каска квалитетом. "За шаку динамита" има доста комичнији тон (бар у почетку) иако нипошто није реч о комедији. Бави се питањима револуције, (не)оправданости насиља, ужасима рата, а изнад свега пријатељством. Наши протагонисти су у почетку и најмање допадљиви Леонови антијунаци, будући да им моралност није карактерна црта. Но временом, захваљујући томе што су добро написани и беспрекорно глумачки изнети, заволимо их. Неко би као мане филма изнео историјске анахронизме и нелогичности (тенк у Мексику) али Леоне ама баш никада није био наклоњен реализму, он ствара епове, скоро па митове уклопљене у неки историјски контекст више или мање - но еп је ту оно што волимо. Човек има беспрекорно око и смисао